Иван Радовановић: Зашто елита не чује Вучића

Постоји, у разним уџбеницима и приручницима, који говоре о комуникацији, један идеалан пример онога што се дешава на релацији Александар Вучић - они који се доживљавају као интелектуална и медијска елита.

Елем, дете прилази оцу који је запослен над својим компјутером и говори му, држећи у рукама велики папир: "Тата, види шта сам направио", а отац, не дижући поглед са тастатуре, одговора: "Само кажи, слушам те".

Пример показује основну грешку у свакој комуникацији, а она није, готово никада, у ономе што неко говори, него у онима који га слушају, то јест, не слушају. То је и иначе људска особина.

Истраживања кажу да слушамо са само 25 одсто својих могућности, да чујемо само педесет одсто онога што нам се каже, и да пола од те половине заборавимо у првих 48 сати.

Ако томе додамо да међу главне покретаче неслушања спадају "отимање речи" - слушаш некога само да би ти добио прилику да нешто кажеш - и "слушање из заседе" - слушаш га да би се ухватио баш за онај детаљ који ће ти омогућити да га нападнеш - полако се ближимо дефинисању тог шума који је очигледан у релацији премијера са поменутом елитом.

Александар Вучић, и то је свима јасно, покушава нешто да каже, и да покаже. И, за добронамерне, та порука је прилично јасна, и поновљена је хиљадама пута. Он хоће у Европу, и хоће пристојну и уређену државу. Међутим, неразумевање настаје још пре те поруке. Зато што елита мисли да порука, унапред, мора да буде намењена њима, и мора да изгледа управо онако како би она желела.

Пример - анализирајући Вучићеве текстове, један од критичара је приметио да садрже превише зареза. Другим речима, погоди наш језик, погоди наше, а не своје идеје, погоди шта и како тачно ми желимо, па се можда и договоримо.

Зато се елита узбуни када извесног Фајгеља ухапсе због претњи премијеру. Они су убеђени да га треба хапсити само због претњи њима.

Или, бруталност полиције је опасна и у најави - када се министар појави на конференцији за штампу окружен наоружаним специјалцима и жандармима - али је, зато, када жандарми пребију премијеровог брата, повод за расправу о њиховим, а не братовим људским и осталим правима.

Сијасет је тога. Од продаје Телекома, против које су били и они којима је либерализам и у именима партија и у политичком гену, до приче о "споменику свим жртвама", против чега су били управо они којима су жртве усађење у саму бит, и то тврдећи да је предлог неискрен и да ослобађа Вучића одговорности.

И све то зато што елита не трпи да се онај који предводи земљу обраћа било коме другом, до њима. А када се томе дода да премијер то не може да уради, из сасвим разумљивих разлога, онда наступа агресивност, још један од великих ометача комуникације.

У те "разумљиве разлоге", ако некоме није јасно, спада чињеница да у реформе, било какве, и у Европу, ову земљу не може, и то је доказано, да води онај ко има десет, петнаест, или двадесет пет одсто подршке. Нису то могли ни они који су имали више од тридесет одсто бирачког тела. Или, бар, нису смели, тврдећи да би сваки покушај дијалога, померања и напредовања ка Европи, не речју, него делом, изазвао демонстрације и срушио власт.

Добро. Ако је то тако, и ако је потребно више од педесет одсто да би се завршио тај огромни посао, коме да се обраћа Александар Вучић? Елити, или онима који су ван свих елитних токова. Радницима у Сурдулици, сељацима у Вршцу, просветним радницима у Врању, службеницима у Ужицу...

И како, шта тај свет слуша или гледа? "Пешчаник", или "Информер" и Пинк?

Такође, на који начин, њима, нешто саопштити. Академски, или онако како они једино и разумеју: оштро, без пардона.

Вучић је, при том, сасвим сигурно жељан опште подршке, и зато је тај јаз покушао да премости обраћајући се елити текстовима пуним оних вредности за које се и она залаже, али... сачекали су га зарези, примедбе на нагло прекинуте реченице и оне на медије које је изабрао да би им нешто поручио. Шта, поново нису чули.

Затим је, чини се, мислио да ће га схватити када буде испоручио резултат.

Па је ишао у Сребреницу, ушао у рефоме, трчао по градилиштима, вукао за рукав инвеститоре, ишао у Брисел на дијалог с Албанцима, добио отварање преговарачких поглавља, усвојио сет модерних медијских закона...

Резултат је, међутим, одбачен, априори. Уместо тога, сачекале су га оптужбе да је главни уредник медија, да се у све меша, диктатор је, цензор, тиранин.

Комуникација је, самим тим, умрла, без обзира на то што у свом корену има латинску реч "communicare" која значи - учинити заједничким. Ничег више заједничког, чини се, нема између премијера и елите.

И све то због не-слушања и одсуства, у целокупном јавном корпусу Србије, онога сто се зове асертивност - спремност да заступаш своје ставове, али и да, истовремено, постујеш и супротне, као и личност онога ко те супротне ставове изговара.

Супротно је, овде, поистовећено са издајом, онај ко другачије мисли је крвни непријатељ, дијалог је ништа друго, него прилика да се некоме изваде црева, и да се он после тога спали, на ломачи.

Све је лично, и све је на крв и нож. Асертивност не постоји, узмакла је пред агресијом. И, наравно, многи ће сада, сасвим лично, да кажу да су за то криви Вучић и његови таблоиди, без обзира на то што их није измислио он, него, у много већој мери, и уз много већу репресију, управо они током чије владавине се елита није оглашавала, нити било шта озбиљно замерала.

Но, постоји ту још једна ствар, због које је Вучић у овој теми у предности. Он, осим што, због тих фамозних 50 одсто и сопствене публике, која му их обезбеђује, а која је жељна, што би рекао Басара - "оца" - мора неки пут да подигне тон, има још једно оправдање.

Оно које каже да он сваки дан има да се избори и са државном касом, и са неким подивљалим напредњаком у локалу, и са брљотинама министара, и с поглављима, штрајковима, пропалим фирмама, инвеститорима, суседима, Европом, Америком, Русијом... Ови други, боре се само с њим.

Зато је и асертивност, и слушање, нешто што би морали први да ураде. Можда би их одговор изненадио.

И можда би, он и они, учинили ову нашу ствар заиста заједничком. Дакле, комуницирали би.

Иван Радовановић, новинар и консултант за медије