Коментар: Дериште

ПОДЛЕГЛИ смо новом маниру да се не радујемо чак и кад имамо дебео разлог. Само да не наљутимо размажено дериште, које се бацака по поду и арлауче на сав глас, претећи да поразбија све око себе. И уместо да га казне, родитељи га мазе и теше.

Приштина није примљена у Унеско и одмах је уследила хистерична реакција. Млатнули су својим Уставним судом по Бриселском споразуму и до даљег блокирали формирање Заједнице српских општина. А то им је била једина обавеза, наспрам читаве листе захтева који су стављени пред Србију.

И ко сад да их казни? Исте оне државе чији су амбасадори нарицали заједно с приштинским главешинама кад се посрнула светска правда бар на тренутак усправила на конференцији у Унеску?! Исти они који нама мере колико смо животе нивелисали с правилима "развијеног света" и лупају рецке о сусретима с Русима, док Албанцима крче пречице до ЕУ?!

Свима њима је пропао план да се тзв. Република Косово у Паризу прокламује као друштво зрело да се стара о непроцењивој светској баштини. Узалуд су платили гравера да им пред столицу у Унеску постави плочицу с називом "државе", као што су узалуд вероватно капарисали и оног дивљака што је ономад на крову православног храма кидисао на крст да овога пута угланца хришћански симбол.

Знали смо сви, да се не лажемо, да ће Приштина одмах у контру и да ће, осокољена досадашњим ћутањем бриселских званичника, поново ударити на Србе. Ако не оружјем и сузавцем, који им претекне из парламента, онда цепањем споразума о ЗСО и претњом да више неће сести за преговарачки сто.

Може им се. Попут оног деришта, испитују границе родитељског стрпљења. И тако ће се понашати све док европска породица не буде спремна да бар повиси тон. Јер, батине су забрањене...