Душан Пророковић: Костићев поглед из деведесетих

Изјава председника САНУ о Косову, која је изазвала велику буру у јавности, садржала је и други део. Професор Владимир Костић је, цитирајући стихове Бранка Миљковића "повраћајући, ја ћу у рај ући" подвукао како Србија и нема другу алтернативу него да уђе у ЕУ. Поред тога, наш академик је још и додао да је "савез са Русијом вештачка алтернатива" и да треба консултовати Русију "да ли уопште жели Србију". Наравно, ако нема алтернативе, морамо се прилагодити околностима и ићи јединим могућим путем. То је онда ствар рационалног избора.

Међутим, две су спорне ствари са оваквим ставом професора Костића. Прво, у нашој јавности се смишљено поставља лажна дилема: или са ЕУ или са Русијом? У најбољем политичком, економском и војном интересу Србије је да шири своју сарадњу са Русијом. Где је ангажована наша грађевинска оператива и где смо коначно почели да извозимо нешто више од пољопривредних производа? Како можемо решити наше питање енергетске безбедности? Одакле добијамо кредитне линије за обнову железничке инфраструктуре? Ко се заложио и лобирао да се гласа против пријема државолике творевине косовских Албанаца у Унеску? Ко је ставио вето на предлог ужасне резолуције о Сребреници? Како Србија да реши питање својих елементарних безбедносних капацитета у тренутку када САД наоружавају Хрватску балистичким ракетама домета до 300 километара? Русија, наравно, има своје интересе на Балкану, али то не значи да ће Србија постати руска губернија. Већ само да нам се у многим стварима интереси поклапају и да то треба уобличити кроз међудржавне споразуме. Од нарушавања односа са Русијом Србија би имала вишеструке штете. А имајући у виду околности у којима живимо, нисмо у ситуацији да можемо издржати било какву штету. И наш однос према Русији је, између осталог, ствар рационалног избора. Државе склапају међународне уговоре од којих ће имати користи.

Друга спорна ствар је поглед на ЕУ. И из кратког осврта председника САНУ, видљиво је да се на ЕУ посматра кроз наочаре из деведесетих година. Део српске политичке и интелектуалне елите не може или не жели да прихвати да се ствари унутар ЕУ већ пуних деценију и по мењају нагоре. Од 2007. године поготово. Једна криза претиче другу, проблеми се не решавају, напетост је све већа, а решења нема на видику. Евро је на климавим ногама, у систем се убацује 60 милијарди месечно (!), мигранти долазе у таласима и узрокују пораст ксенофобије и јачање екстремне деснице, рат између евробирократије и националних влада је све жешћи, поново се отварају теме сепаратизма (Шкотска, Каталонија) и раздруживања (Велика Британија), а о трагичним корацима направљеним у Украјини и Сирији може се написати цео роман. Од колега из европских земаља, а до чијег мишљења држим, у последњих пола деценије нисам прочитао ни једну једину оптимистичку прогнозу о будућности ЕУ. Најоптимистичнији међу њима би били пресрећни да се обезбеди каква-таква стагнација. Па тек после 2020. да се почне са унутрашњим реформама и сасвим новим позиционирањем ЕУ у глобалним оквирима, што је процес који би могао да потраје дуже од једне деценије.

Чак и да оставимо косовско питање по страни, потребно је отворити расправу: колико је оваква ЕУ решење за српске проблеме? Колико је чланство у ЕУ уопште алтернатива за Србију? Наравно, као и у случају сарадње са Русијом, Србија има низ разлога због којих треба да сарађује и са ЕУ као целином, и у билатералном формату са европским државама. Али, то никако не значи да ЕУ треба проглашавати једином алтернативом. У временима у којима живимо, једина алтернатива за Србију јесте да се јача функција националне државе и тако штите сопствени интереси. Наравно, докле се може и како се може. А после тога ћемо одлучивати да ли желимо да се прикључујемо неким савезима. На крају, питање је и како ће на крају ове велике кризе регионални савези изгледати, ко ће све у њима учествовати и око којих вредности ће се окупљати. То тек треба да сачекамо. Оно што се дешава у међународној политици није мали лом, већ земљотрес.