Арсеније Д.
21. 08. 2015. у 21:30
Звук флауте слива се низ топло камење уске улице која води ка мору. Још једна шетња... и готово

ОН стоји изван света који је управо напустио и смирен, потпуно смирен, не осећајући сопствено тело, гледа у облак који се спушта пред његове очи као плашт и почиње да листа албум.
Камена кућа на обали мора боје олова. Одшкринуте жалузине којима се поиграва ветар, модрозелена агава поред зида, унутра редак намештај, новине с датумима јула. Кроз завесе од кише губе се измешани гласови брода, галеба, брата.
У крошње платана на Зрињевцу гнезди се јесен. Година је 1957. Младић у морнарском капуту, силази с воза на главном загребачком колодвору, носећи велики картонски кофер и неукротиву жељу да дотакне нека далека светла и покаже другима шта гомила у себи, ма шта год они рекли.
Лебди у измаглици времена слика девојке из родног краја с пуним, тамноцрвеним уснама на којима је остао укус првих оскоруша. Делове сломљене љубави разноси југо. Средовечан човек стоји на обали и покушава да одгонетне куд плови брод једва видљив на пучини. Из флауте студента треће године музичке академије цури сетна мелодија и клизи низ топло камење уске улице која води ка мору. Она се звала Милена и одлазила је из града око пет, старим бледоцрвеним трамвајем. О младости, о младости, колико још треба сломљених жица да би друштво окончало песму и потом, сви заједно, брзим преко Босне, отпутовали тамо где се тугује.
Вино и гитаре у поткровљу старе двоспратнице на Горњем граду. Пријатна лица, слике мртве природе на зиду, звоно с оближњег торња удара једанаести пут. Небо пуно звезда, модра вода Саве мирна је као уље и спава град. Из дубоких слојева времена, жилавка извлачи као бисер јасну слику; двојица дечака, Милутин и Арсеније, с мајком Јелком и оцем Јованом. Шибеник.
Последњи зраци сунца задржавају се на прозору скученог стана у којем младић двадесетих година слаже нотни запис за "Модерато кантабиле". Његова Жана Моро зове се Божидарка.
Руши се зелени аутобус, теран ветром низ једну београдску падину. Измиче крајичку ока човека на чијем се лицу претапају умор, сета, носталгија, жал. Он стоји у вечерњем оделу, опкољен погледима и понавља у себи њено име; Инес. Све било је музика у љубави с њом; од подстанарске собе у предграђу до њихове последње шетње уз море, оног касног септембарског дана кад је све мирисало на лаванду.
Па нисам незадовољан, било је тога прилично, изговара човек с облаком изнад главе, окреће се и корача према обали. Чује како се претапају тонови и речи које ће га заувек задржати у памћењу оних које је оставио. Још мало шетње уз море... и готово.
Владимир СМ
21.08.2015. 21:40
Ех, Арсеније, Арсене ... покој ти души ...
On je kršten kao Arsenije. A bio je Arsen. Naravno, nije bio ni protiv koga. Ali pjevao je "moja domovina" 1991., izjašnjavao se Hrvatom, Ujević mu je bio iznad svih, uz glasovite Talijane, Francuze i Ruse. Ja nisam Šibenčanin, ali je Šibenik i moj grad. Bio je i Arsenov grad, i Draženov.. Govorio je Dražen u SAD-u 1991. kako nije ni za kakav savez suverenih država. On je samo za Nezavisnu Državu Hrvatsku. Tako su govorili i drugi, pa i veliki Jugoslaveni gledajući što se radi, što radi Sloba.
@Jadertino - i kljako se izjasnio zbog Slobe
@Jadertino - to je bilo takvo doba u kojem je Dražen preneo medijsku sliku stvarnosti okruženja iz kojeg dolazi.Pre neku godinu tako beše sa Đorđem Novkovićem i Bearom, a sada i sa Arsenijem. Njegov umetnički doprinos civilizaciji našeg regiona i ukupnom muzičkom stvaralaštvu u žanru šansona je ogromno i neosporno. Njegov odnos prema svom etničko-religijskom faktoru kojim se "baca na vetrometinu neugodnosti" je lična stvar. Rezime: svi koji su bili u mešanim brakovima su napustili svoje vrednosti prema 4S.
@Jadertino - Боже, кад је историја у питању, у којој ви заблуди живите.
Коментари (42)