Душан Пророковић: Где су Србији црвене линије

ПОСЛЕДЊЕ изјаве или упозорења шефа српске дипломатије Ивице Дачића изазвале су праву буру у нашој јавности.

Да ли постоје нови услови за Србију постављени од стране ЕУ? Да ли је због тога доведена у питање и формална страна евроинтеграција Србије (суштински, њих одавно нема)? Зашто се, од свих земаља које су учествовале у процесу придруживању ЕУ, само за Србију смишљају нови услови?

Иако већ има, или ће тек бити, оних који ће на сав глас демантовати тврдњу да постоје нови услови за Србију, оно што говори министар спољних послова је тачно. И то није први пут у последњих две деценије да се за Србију измишљају нова правила игре у току утакмице. Није ни први пут да неки високи званичник Републике Србије огласи тим поводом.

Може се очекивати и да се сличне ствари понове. И то врло брзо. Зашто? Зато што је од 2000. године и свега што смо преживели, у српској политичкој јавности прављена крупна грешка у перцепцији сопственог положаја и дешавања у међународној политици. Под политичком јавношћу подразумевам и политичаре као појединце, и политичке странке као сложене механизме, и медије, невладине организације, интелектуалце који су показали жељу да учествују у политичком животу. Данас се показују како су све тезе, изношене у протеклом периоду биле погрешне. Или је још тачније рећи: лажне. Дуга је прича како су те тезе формулисане и лансиране (или софистицираним техникама наметане), важно је да су оне у нашој политичкој јавности (већински) прихватане. Прво је говорено како је Косово демократско питање. Довољно је да на изборима изгуби Слободан Милошевић, па да се демократским дијалогом дође до решења. Затим да је раздвајање Србије и Црне Горе чисто економско питање. Када се разиђемо, живећемо у љубави, још ћемо и профитирати - имаћемо два гласа у ЕУ. Онда да само треба да испоручимо Младића, па ће бити убрзан процес евроинтеграција. Следила је још увек актуелна мантра о страним инвеститорима као спасиоцима националне економије. Потом и да би у име уласка у ЕУ требало да се одрекнемо Косова. Косово се не сипа у трактор! А када уђемо у ЕУ - следи благостање. Земља дембелија, где нико ништа неће радити, а сви ће имати.

Постоје нека правила у међународним односима којих се државе морају придржавати. Уколико желе да и даље буду третиране као државе. Морају да повуку линије које се не смеју прелазити по било коју цену и на њима се мора истрајати. И мора се примењивати реципроцитет. Шта су то "црвене линије" Србије данас? Толико пута смо сопствене "црвене линије" померали, да више не знамо ни где су, нити шта су. Да ли су то поруке Ивице Дачића да нећемо пристајати на нова условљавања? Изгледа да нису. Јер да јесу, са министром спољних послова не би преко медија полемисала надлежна министарка за праћење процеса евроинтеграција.

Сада, Србија је мала и сиромашна земља, налазимо се у очајном геополитичком положају и немогуће је повлачити "црвене линије" без узимања у обзир многобројних рачуница других играча у балканској политици. Немогуће је и примењивати пуне мере реципроцитета према већима и снажнијима. Али, зато постоје асиметрични одговори. Ако нас ЕУ поново условљава, зашто се капитални пројекти у земљи поново везују за инвеститоре из ЕУ? Зашто се аранжмани не праве са великим силама које нас не условљавају? Неке мере морају да се предузму. И притисак који ће уследити мора да се издржи од стране наших политичара.

Ако вас други стално условљавају, а ви не одговарате, онда се дође до ситуације у којој је Србија данас. А то је стање опште бесперспективности и клизања ка потпуном расулу. Једном се мора рећи доста. И то тако што ће бити дефинисани интереси државе и народа испод којих се не сме ићи. И, нећете веровати, одмах ће нам бити мало боље. Јер, то има везе и са достојанством сваког од нас. А питања достојанства припадника једног народа и међународне политике су и те како повезана.