Фајгељ: Самопорицање је српска бољка

ПО много чему др Андреј Фајгељ, доктор филологије и директор Културног центра Новог Сада (КЦНС), нетипичан је српски 35-годишњак: благовремено је завршио студије у Новом Саду, одслужио редовну, а не цивилну војну обавезу и захваљујући стипендији отиснуо се на магистарске студије у Француску. Докторирао је на Универзитету „Пол Валери“ у Монпељеу.

Уз све то, полиглота је, говори десетак језика, солидно познаје још пет, али тврди да је живот веома кратак да би човек заиста могао да ваљано савлада више од четири језика. Са супругом Јованом, професором италијанског и француског језика, већ је оформио велику породицу. Имају Андреу (10), Марка (8), Ану (3) и Рељу (1).

Незванични надимак „Гуслар“ прикачио му је онај део Српске Атине који је пре две године прешао у опозицију. Требало је да звучи као ругалица, али не и за Фајгеља. С поносом истиче биографски детаљ да је одбрану своје докторске дисертације „Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле“ допунио тако што је професорима у Монпељеу одгуслао и отпевао стихове Мајке Јевросиме из епске песме „Урош и Мрњавчевићи“!

Врло добро су професори разумели универзалну поруку наших предака о слободи и части, мада је млади дипломац певао на српском. Јер, непосредно пре испита, Фајгељ је сваком од њих уручио еп о Мрњавчевићима, који је сам превео на француски језик.

- Упоредо са стремљењем ка највишим европским вредностима, Србија мора да врати на пиједестал породичне вредности наших старих, јер ако то не учинимо загубићемо се у вртлогу глобализације зато што се савремене битке не воде јатаганима и сабљама, него знањем, радним навикама и чврстим системом вредности - каже Фајгељ за „Новости“.

* Нетипични сте представник младих Срба и по томе што сте деведесетих, за разлику од вршњака, често боравили у иностранству...

- Тачно је да сам у то време, тражећи било какав посао, а касније и захваљујући стипендијама, попунио три пасоша.

* Како сте успевали тада да се домогнете иностранства, а нисте имали чланску књижицу ни ЈУЛ-а, ни СПС?

- Ишао сам да радим на фарми, да музем козе, прао сам кола и радио друге послове које нико није хтео. Штедео сам ситан џепарац, дао испите у јуну са просеком 9,5 и отишао на Кипар. Ишао сам свуда где нису тражили визу.

* Како сте Србију тада видели споља?

- Знате ону анегдоту о жаби која се кува на све вишој температури и не примети да је скувана. Међутим, када би жаба искочила из полувреле воде у хладну, па натраг, приметила би разлику. Ја сам та „жаба“ био у то време и мој први закључак о нама који сам стекао боравећи у двадесетак држава јесте да ми Срби напросто болујемо од самопорицања.

* Шта подразумевате под термином „самопорицање“, који је увео наш професор Мило Ломпар, аутор књиге „Дух самопорицања“?

- Може се говорити и о националној самомржњи, аутошовинизму, о том поунутрашњавању антисрбизма. Као што је крајем 19. и почетком 20 века у свету врхунац достигао антисемитизам, тако је сада водећи облик расизма у свету антисрбизам. Он полази са становишта да Срби нису људи, а ако и јесу, они нису равноправни са другим људима, њихове жртве и њихова права се не морају поштовати.

* У Србију сте се вратили 2005. године, мада су вам пријатељи „добронамерно“саветовали да то не чините, зар не?

- Веровао сам и сада верујем да сам направио исправан потез. Немам комплекс ниже вредности што сам Србин, који многи наши млади људи данас имају, а да ни не знају зашто.

* Какав вам је утисак - залечујемо ли болест несамопоштовања?

- Споро. То се веома погоршало нарочито откад су неки нови, млади људи, међу којима сам и ја, почели да заступају неку нову врсту родољубља и самопоштовања, визију неке треће Србије. Јер раније смо имали гласне самомрсце и гласне самољупце који су реално били савезници. Шта рећи о људима из Србије који су током бомбардовања НАТО наше земље подржавали то бомбардовање? Или о људима који се свих ових година баве темом ратних злочина, а да никада нису осудили злочине над Србима, укључујући и оне у Јасеновцу?

* Како се ви, заступници визије о трећој Србији, сналазите између две екстремне визије - да Србија треба да буде традиционална, али не и модерна, односно да може да буде модерна држава ако се одрекне свог традиционализма?

- Ми не желимо да будемо између, него изнад њих. Нећемо да седимо између две столице, па да пропаднемо када се оне размакну. Нећемо ни да миримо црно и бело, па да када се они помешају живимо у сивом свету. Ми тежимо свету боја који наша земља још није открила. То је вапај једне нове генерације која мисли да ниједан од та два екстрема нису добри за нас, да нам треба трећи пут.

* Без обзира на све референце, првенстевно образовне, нисте дочекани раширених руку у Новом Саду када сте пре годину и по именовани за директора Културног центра...

- Као и сваки човек, ја имам и врлина и мана. Али, промовисао сам нашу културу у иностранству, докторирао са највишим похвалама, а знамо да отприлике пет одсто доктората бива тако оцењено. И вратио сам се у Србију. Овде сам активан и професионално и политички, овде градим породицу. Испада да је све то непожељно, новосадска јавност покушала је да ме испљуне као страно тело. Гусле као проблем? Питам се шта би на то рекли Вук Караџић или Гете? Или колеге са Харварда који изучавају гусле и на свом универзитету имају највећу библиотеку о гуслама? То је та криза врадности од које као нација болујемо.

* Осим гуслама, додатно сте наједили неке људе јер сте издали наређење да се са зграде КЦНС скине латинични и постави ћирилични натпис...

- У Новом Саду до 1954. већина натписа била је ћирилична. Те године догодио се најжешћи удар на ћирилицу, хрватски и српски језикословци склопили су Новосадски уговор и то је био почетак сумрака ћириличног писма. Та вишедеценијска епидемија присуство ћирилице у Српској Атини свела је на испод 10 одсто. Апсурдно је да је један део новосадске јавности због те табле покренуо хајку на мене баш у време када се слична хајка на ћирилицу дешавала у Вуковару.

* Громогласно вам је замерено и што сте из поставке радова студената Академије уметности изоставили слику Исуса који у руци држи свежањ новчаница. Како сада гледате на ту своју одлуку?

- Уметник има слободу да слика што пожели, да увреди и хришћанског верника и жртву Холокауста и националну мањину и сексуалну групацију, да слика кукасте крстове, али нема право да црта кукасти крст на Синагоги, рецимо, и још да тражи да Синагога плати боју. КЦНС нема право и не жели никога да вређа. У вези са том сликом Исуса консултовао сам се са представницима пет конфесија у Новом Саду и они су се сагласили да је та слика увредљива. Њихов став сам дужан да испоштујем јер 90 одсто Новосађана припада некој од тих верских заједница.

* Где је граница између цензуре и уметничке слободе?

- Што се цензуре тиче, подсетићу да је у врло сличним околностима, због неприличне слике, отказана изложба у Европском парламенту у Стразбуру, да су у то време у Француској забрањене промоције комичара Дједонеа, а у Београду је недавно отказана промоција књиге „Сребреничка подвала“. Постоји дијаметрално супротан став критичара према тим догађајима. Овде испод КЦНС, због отказане изложбе и слике Исуса-материјалисте, неколицина људи су у знак протеста мокрили на улазу, голе задњице трљали о излог галерије, покретали бојкоте... Али, нико ни „а“ није рекао против врло сличних случајева које сам набројао.

* За годину и по свог мандата од КЦНС затвореног типа створили сте институцију отворену за грађане...

- Све је данас пројект. Србија је највећи пројекат свих нас, огроман пројекат који треба да траје вековима.

РАТ СА “ФЕЈСБУКОМ“

ЗАХВАЉУЈУЋИ Фајгељовој иницијативи, петицији и борби која је трајала два месеца, „Фејсбук“ је прошле године начинио преседан и опозвао своју одлуку да укине страницу „Међународне иницијативе за праћење антисрбизма“. На тој страници Фајгељ и више од 1.000 потписника побунили су се због прећуткивања српских жртава у Јасеновцу, које се догодило у једној шпанској ТВ емисији. Мали корак за „Фејсбук“, али огроман у борби против интернет-сатанизације Срба.