Задруге спас за ратаре

"Не презири хлеб да једног дана не би скупљао мрвице", (Виљем Шекспир)

Једна природно богата земља као што је Србија, свој економски развој свакако мора да базира и на пољопривреди, као грани у којој можемо релативно лако бити конкурентни на светском тржишту. Наравно, уз неопходно испуњавање предуслова да бисмо могли успешно трчати ту међународну трку.

Србија је у аграру по многим параметрима у лошијој позицији него пре једног века. Зато је питање економског опстанка Србије ревитализација пољопривредне производње. Пољопривредне задруге као модел организовања у аграру могу бити важне полуге економског и социјалног напретка државе, нарочито у руралним срединама и неразвијенијим подручјима. Оне морају имати утицај на креирање аграрне политике и сузбијање монопола на тржишту пољопривредних производа.

Задатак државе је да разним стимулативним мерама подстиче индивидуалне произвођаче да формирају пољопривредне задруге.

Зашто?

Један од кључних економских лимита пољопривреде наше земље је мала величина пољопривредних поседа. Подстицањем на формирање задруга, држава би релативно брзо и јефтино решила проблем величине пољопривредних поседа.

Други, паралелни посао на укрупњивању поседа би била промена легислативе у смислу стварања услова и охрабривање тржишта пољопривредног земљишта. Уз додатак, да свакако треба наћи модел да земља остане у поседу домаћих власника. Један од начина је и задругарство на предложени начин.

Најефикасније организовања задруга је на уговорном и интересном принципу удруживања, са уношењем приватног власништва над земљиштем и механизацијом. Организација производње и пласман производа би био заједнички задатак задругара.

Уговором би се регулисали односи између индивидуалних произвођача, као и заједнички послови обављања радова у формираним задругама. Накнаде за рад задругара, коришћење механизације и накнаде за земљиште би се исплаћивале задругарима након продаје производа на тржишту. Или, алтернативно, од стране Дирекције за робне резерве Републике Србије, која би била важна и неопходна карика у економском оживљавању задруга.

Држава би као врховни билансиста сугерисала преко својих институција одабир гајења култура или врсте стоке за узгој али би коначна одлука била на члановима задруге. Тежиште би, свакако било на специјализацији пољопривредне производње, која би сигурно донела боље економске резултате. Основни проблем пољопривредника у Србији је потпуна неизвесност њихове производње и одсуство сваке врсте.

Зато држава мора да формира вишегодишњи систем гарантованих цена уз корекцију у висини годишње стопе инфлације. Државна дирекција за робне резерве би откупљивала производе по гарантованим ценама, на основу унапред закљученог уговора о откупу. Уговори би били закључивани пре отпочињања пољопривредне производње и уговором би унапред била дефинисана откупна цена пољопривредних производа.

Држава је годинама оперисала светском откупном ценом за пољопривредне производе, иако је знала да због ограничења величине поседа, застареле механизације или неповољних финансијских аранжмана и неједнаког државног третмана, наши пољопривредници не могу бити конкурентни европским пољопривредницима. Зато би се цене морале формирати по калкулацијма које би узеле у обзир величину просечне парцеле у Европи и приноса који се добијају на сличним парцелама и на бази натуралних трошкова, земљишних ренти, трошкова радне снаге и сличне пројектоване добити на годишњем нивоу. Слично би се поступало и за друге гране пољопривреде.

Робне резерве би склапале уговоре са свим пољопривредним произвођачима, али би задруге биле у бољем положају јер би Робне резерве задругама обезбеђивале опрему и репроматеријал у виду ђубрива, семена и горива. Тако би се стимулисало удруживање и других пољопривредних произвођача у задруге.

Задругама би била исплаћена само разлика између вредности откупљених производа и вредности испорученог репроматеријала и опреме. Ако стране компаније добијају стимулацију за отварање радних места, које се крећу и до 10.000 евра по једном новоотвореном радном месту, зашто сличне субвенција не би биле усмерене у пољопривреду по члану регистрованог пољопривредног домаћинства?

Кратокорочно, то би аутоматски "дигло" аграр и донело његов узлет, мада је системска помоћ по моделу задруга гарант дугорочнијег и стабилнијег развоја. Пољопривредни произвођачи, иако носиоци реалне, стратешке и најперспективније егзистенцијалне гране привреде, годинама су страдали од те исте државе. Почев од калкулисања светском откупном ценом производа, до кашњења исплата откупа или обмана код релативних односа цена репроматеријала, опреме и пољопривредних производа.

Време је да се дуг врати, али пре свега зато што је улагање у аграр - улагање у укупан привредни раст, а субвенције у пољопривреди су субвенције за будућност ове земље