Андреј Фајгељ: Потрошачи уместо витеза

Шта ће наша деца бити кад порасту? Потрошачи или ствараоци?

Потрошачки индивидуализам је један од ретких светских трендова који се запатио у нашем народу. Штавише, толико се одомаћио да подрива обрасце јунака и домаћина који су некада чинили темељ српског идентитета.

У чему је разлика?

Кад нема, јунак избори, домаћин стекне. Потрошач дође и потроши.

Можда нисмо приметили, али последице замене идентитета су свуда око нас. Држава нам се непрестано смањује. Државни буџет пунимо тако што распродајемо наслеђе претходних поколења и задужујемо се на рачун наредних.

И нас има све мање. Није реткост да четворо баба и деда и двоје родитеља подижу једно дете. Шест на једног!

Потрошачки модел левка замењује стваралачки модел стабла, чак и тамо где смо мислили да је незамењив: у породици. Многи моји пријатељи ће бити последњи изданци своје лозе. Зар то није тужно? Да баш ми прекинемо нит која се протеже од Адама и Еве (библијских или генетских, свеједно)?

Са потрошачке тачке гледишта, није. У породичном стаблу које се изврнуло у облик левка, све што су претходне генерације стекле слива се у један џеп.

Вредност таквог наслеђа лако може да превазиђе просечна примања током читавог радног века. Наследник дакле не мора ни да ради да би у ова црна времена себи обезбедио удобан живот. Довољно је да нема децу.

Уобичајено објашњење за кобно ниски фертилитет је "немамо довољно", у ствари углавном имамо више од својих предака и више од осталих родитеља на свету. Поштеније би било рећи "ово што имамо нећемо да делимо".

Ужасни надимак "бела куга" који смо наденули хроничном недостатку деце доказ је да старе породичне вредности још увек имају велику снагу, барем у мислима и речима. Ипак, кад пређемо на дела, потрошачке вредности односе превагу, а бела куга више није проблем већ решење. Бела куга је економски модел: мање деце, више за нас.

Наша деца можда не примећују да су се проредила, ни да су постала непожељна, ни да се задужујемо на њихов рачун, ни да распродајемо ресурсе који припадају њима колико и нама. Ипак нас читају као отворену књигу, и уче. Наш поглед на свет им је прва и највећа школа.

У тој школи, многи ће научити да буду нарциси. Презаштићена и размажена деца израстају у бахате и неспособне људе, што је по једнима катастрофалан, по другима идеалан спој.

Таквав човек ће тешко постати добар домаћин или витез, али биће идеалан потрошач и либерал. Њему ћеш лако продати нешто што му не треба. Он ће увек гласати да неко други решава његове проблеме. Ако је уметник, бираће "провокацију" и "деконструкцију" уместо да се потруди на стварању ремек-дела. Ако је новинар бираће преписивање и сензационализам уместо истраживачког новинарства. Ако је политичар биће склон распродаји свега, од територија, преко идеја, до кумова.

Суштина неолиберализма, како социјалног тако економског, је сеча друштвеног стабла како би се убацило у левак потрошње. Либерали тврде да секу корене и везе да би нас ослободили. Којешта! Секу нам корене да би нас почупали.

Не смемо дозволити да искорене нашу изворну културу. Домаћински и јуначки дух ће нам опет затребати. Све је више оних који немају, све је мање наследства за трошење. Неко ће опет морати да ствара.

Домаћини и јунаци постоје и данас. То су маме и тате са децом. Они који не чекају да капне кроз левак, већ рађају и стварају.

У њиховој школи се не учи како се наслеђе троши, већ како се умножава и предаје својој деци. Учи се да обавезе и везе са другим људима нису бабарога, да је породични живот срећан, колико људски живот то може да буде.

Нажалост, та школа остаје затворена у њихова четири зида. Нећете је наћи у јавности. Камере ријалитија ту кућу не снимају.

У време кад се лоши избори нуде на сваком кораку, имамо одговорност да позитивне вредности пустимо на слободу.