Срђан Цветковић: Страхиња изнад закона

Демократска јавност у Србији била је прошле недеље згранута иступима Страхиње Секулића, директора Агенције за реституцију, изреченим у интервју у листу "Данас" под насловом "Четницима неће бити враћена имовина", а поновљеним у емисији "Да, можда, не" на РТС. Страхиња Секулић је државни чиновник ове установе, на основу чијих речи се стиче утисак да он одлучује коме ће бити враћена имовина, а коме не упркос Закону о рехабилитацији. Он овим изјавама оспорава и Закон о једнаким правима бораца два антифашистичка покрета (2004) и тиме говори да сви рехабилитовани немају иста права. Лицитира чак именима и процентима и врстом судски рехабилитованих који имају право на повраћај имовине на основу њему знане методологије. Притом, Страхиња Секулић није ни судија ни историчар. Речи Секулића звуче невероватно будући да је реч о бившем члану Демократске странке (чији је оснивач Борислав Пекић), а сада могуће близак СНС-у или нажалост ужива нечију заштиту. Да није тако, у нормалној правној држави био би позван на одговорност и смењен са функције.

Зашто се уопште људи рехабилитују у Србији? За мање упућене читаоце, комунистички револуционарни терор непосредно по ослобођењу Србије и Југославије (1944-1953), према интензитету, облицима и методама предњачио је над осталим простаљинистичким режимима. По систематичности, масовности, облицима и трајању политичког насиља у периоду 1944-1953, два су највећа врха репресивног таласа. Први, кроз дивља чишћења и ликвидације без суда од стране тајне полиције или пресуде војних судова 1944-1945, а други 1948-1953, кроз масован прогон ибеоваца и кулака (имућнијих сељака) и остатака грађанске опозиције. Тајна полиција у овом времену постаје свемоћна и као мач револуције потпуно у рукама партије, тужилац и судија хиљадама народних непријатеља и непријатеља данашњице. Заједно са прљавом водом избацивана је и чиста - заједно са стварним кривцима и злочинцима стрељани су политички и класни непријатељи револуције. Најмање 60.000 грађана Србије је изгубило живот после септембра 1944. од чега више од 30.000 без суђења, 2.800 кроз смртну казну и око 24.000 у логорима и затворима.

Судови части, војни и цивилни судови доносе десетине хиљада пресуда због наводне колаборације и злочина, касније због шпијунаже, деловање против друштвеног уређења итд. Само до 1953. године било је 120. 000 политичких осуда на робију. Само кроз КПД Забела прошло је у првих пет година између 1945.-1951. око 42.000 затвореника исто колико и у наредних пола века. Поред овога прошло је десетине хиљаде људи кроз логоре и затворе, а да нису били ни осуђени (Немци фолксдојчери, већина комуниста на Голом отоку, многи кулаци...). Многи се из тих логора нису вратили, на хиљаде је изгубило живот, а готово све породице су трпеле трајне последице.

Идеолошка мантра под којом се проводило револуционарно насиље била је развлашћење буржоазије, борба против капиталиста и кулака. Стога већину пресуда прати конфискација имовине, а у многим случајевима била је заправо основни мотив за осуду. Идеја је била да се имовина грађана што брже и ефикасније преведе у државне руке и пређе на совјетски модел партијски дириговане привреде кроз петолетке. Отуда на списковима стрељаних око 400 индустријалаца, око 2.500 трговаца, око 3.000 занатлија и других имућних људи. Око 80 одсто индустријског капитала узето је мером конфискације, а затим и национализације. У многим случајевима та имовина је била заједничка и припадала је свим члановима породице. На тај начин кривица је колективизована чак и кад је постојала.

Чему може да се нада човек који тражи историјску правду и реституцију имовине у Србији? Судски процес за рехабилитацију је двостраначки поступак од 2011. године. Из праксе, у коју сам детаљно упућен, знам да је изузетно тешко рехабилитовати некога уколико постоје докази да је чинио злочине или саучествовао у њима. Ако се налази на списку злочинаца или ако је судски осуђен за исте. То већ регулише постојећи Закон о рехабилитацији. Да би неко од потомака повратио имовину потребно је да најпре пређе овај трновит пут рехабилитације, па тек онда да покуша да дође до конфисковане имовине преко агенције. Међутим, судећи по изјавама Секулића, потомак неког припадника или симпатизера Југословенске војске у отаџбини, који је стрељан или осуђен по политичкој линији, ако је већ судски рехабилитован, мораће да води нови поступак, овог пута пред непристрасним "судијом Секулићем". Биће то немогућа мисија. Према његовим изјавама, произилази да сви који су подржавали или припадали овом покрету (или су бар тако етикетирани) чак и да су рехабилитовани неће имати право на повраћај имовине јер су "квислинзи".

Није сад место да се упуштамо у елаборацију и наводимо бројне историјске факте о два покрета отпора у Србији. Обичном чиновнику у агенцији би требало да је довољно да поштује Закон о изједначавању права бораца два антифашистичка покрета (2004) и Закон о рехабилитацији (2011). Потребно је да поступи по њима и да рехабилитованом човеку или његовим потомцима помогне да остваре своја права. Уколико не жели да спроводи усвојене законе Републике Србије поштено би било да да оставку или да буде смењен.

Срђан Цветковић, Институт за савремену историју