До распада СФРЈ праћено 16.090 Голооточана!

ЗВАНИЧНИ спискови Удбе са именима оних који су осуђени због Информбироа први пут су ових дана објављени у нашој земљи. Регистар под именом "Заточеници Голог отока", са 16.090 имена, публиковали су Архив Србије и Институт за савремену историју, на основу оригиналних докумената које је БИА предала Архиву - збирка друга, број 109 (списак) и 105 (шифрарник који тумачи спискове).

Како, за "Новости", објашњава један од приређивача књиге, историчар Горан Милорадовић, на списку се налази 16.289 кажњеника, али пошто се нека имена грешком понављају, а други су повратници, има их, у ствари, 16.090. Удба је ту побројала не само оне који су завршили на Голом отоку, већ и у логорима на Светом Гргуру, Рабу, Угљану, Вису, Корчули, Рамском риту, као и у затворима у Стоцу, Зеници, Забели, Старој Градишки, Лепоглави, Бањици и Сремској Митровици.

Број од око 16.000, међутим, није комплетан. Комплетни спискови заправо - не постоје.

- Најприближнији истини је онај број који је управник Голог отока Анте Раштегорац својевремено дао Владимиру Дедијеру: око 32.000 административно и судски кажњених. Документи су, међутим, уништени 1955. године, када је почело отопљавање са СССР-ом и Хрушчов посетио Београд. Тада се није знало колико далеко ће се ићи у "помирењу" и да ли ће се покретати одговорност због Голог отока - каже Милорадовић.

Пошто су, две године касније, односи с Москвом опет захладнели, Удба одлучује да, ради праћења сумњивих, реконструише спискове, па чак спроводи анкету међу информбировцима. Реконструисано је 16.090 имена. Са спискова је избачено бар још толико. Како објашњава наш саговорник, скинути су сви невино кажњени, а према Александру Ранковићу и Јову Капичићу била их је бар трећина. Скинути су и они који су умрли по изласку из логора, као и они који су емигрирали.

- Људи који су се нашли на реконструисаним списковима били су праћени све до краја осамдесетих година и распада Југославије - каже Милорадовић.

Шифрарници из збирке БИА показују да је међу заточеним ибеовцима било 7.184 Срба и 3.522 Црногорца.

- Проценат Црногораца међу голооточанима био је седам пута већи него у општој популацији ФНРЈ. И Срба је било процентуално више него у општој популацији, Македонаца је било пропорционално, а Хрвата, Словенаца и Мађара знатно мање - каже Милорадовић.

Горан Милорадовић

Он објашњава да је репресивни апарат више ударао по југоисточним крајевима него по северозападним, јер је на југу и истоку било више русофила. Била је то, уједно, и прилика за међунационалне обрачуне, јер је међу заточеницима било дупло више Срба из Хрватске него у популацији те републике.

Статистичка анализа списка показује и да су се иза решетака и жица нашла 34 малолетника, од којих је један имао само 15 година. Ухапшено је и деветоро старијих од 70, а један је имао 80 година. Ипак, већина је била стара између 20 и 30. Више од 94 одсто били су мушкарци. У казаматима је завршило и 829 сродника (браће и сестара, деце и родитеља). Било је и повратника: њих 189 са списка робијали су два пута, а петоро чак три пута.

- Овом књигом држава Србија коначно је признала да је систем логора, назван према највећем - Голи оток, постојао и да су у њима лежали грађани Србије. Ово признање чекао сам пуних шест деценија. За оне чија су имена објављена у књизи сада се поуздано може рећи да су били на Голом отоку - каже за наш лист академик и писац Драгослав Михаиловић, који је са само 19 година одведен на паклено јадранско острво.

Аутор књига "Петријин венац", "Кад су цветале тикве", "Чизмаши", "Голи оток", дисидент, човек чију је представу забранио Тито лично, ухапшен је само зато што се побунио против хапшења другова из разреда. Сматрао је да има право да каже да удбаши не смеју то да раде. Михаиловић се нерадо сећа логорашких дана, али ипак каже:

- Дан је био веома опасан. Једва смо чекали да паднемо у сан, да се бар мало опоравимо. Сутрадан нас је чекао крвави рад, од десет, 12 или 14 сати. Уз батине, свакојаки терор, слабу исхрану... Људи у најбољим годинама су пропадали, убрзано старили, па чак и умирали.

Познати академик скоро цео живот посветио је откривању праве истине о овом логору.

- Својевремено сам направио поређење имена из овог, Удбиног списка и оних које сам спомињао у првом тому "Голог отока" и пронашао да недостаје неколико десетина - каже Михаиловић. - Овај списак, наводно, потиче из архива МУП Хрватске, па постоји могућност да је Хрватска прескочила све оне који би имали право да се овде појаве, али нису боравили на Голом отоку, нити у другом логору на територији ове државе. Међу онима чија су имена објављена нема ни убијених, нити оних који су умрли пре доласка на Голи оток.

Многи злочинци са Голог отока несметано су касније живели у Србији и уживали многобројне привилегије, имали генералске пензије и све повластице народних хероја. У књизи нису откривена имена тих људи који су спроводили голооточке злочине. Михаиловић каже да тај посао тек предстоји:

- Овог месеца навршавам 86 година и још се бавим тиме да се голооточки злочини признају - каже Михаиловић. - Велики злотвор Голог отока био је покојни генерал Удбе Јово Капичић Капа. До последњег дана живео је у Београду, уживао је генералску пензију и имао додатак, врло велики, на Орден народног хероја. Нико га није позвао ни на какву одговорност. Напротив, нас који смо тврдили да је у логору било страшно за заточенике називао је лажовима и свакојаким другим погрдним именима.

Капичић је, тврди Михаиловић, био један од главних помоћника Јосипа Броза:

- Док Јово није дошао, затвореници нису били строго кажњавани. Ово питање, међутим, није довољно разјашњено, као ни улога бившег председника Савезне владе Џемала Биједића, који је седамдесетих погинуо у авионској несрећи. Биједић је увео посебан терор према ибеовцима у сарајевском централном затвору. Тукли су их, изгладњивали, неке чак и убијали. Такво понашање према затвореницима касније је пренето на Голи оток.

Михаиловић је годинама проучавао зашто су људи слати на оток, да ли су заиста потенцијални логораши били атентатори или шпијуни. Закључио је да је вероватно било неколико десетина оних који су се бавили шпијунажом, али они су најчешће већ били познати и Удби и партији, и чак, уз њихово знање, улазили у бугарску обавештајну службу. Али Удба није била задовољна њиховим понашањем и на крају су сви похапшени. Михаиловић је дуго проучавао и наводне атентате "ибеоваца":

- Људи су хапшени под сумњом да су убијали из политичких разлога. У неколико случајева утврдио сам да се убиство јесте догодило, али да мотив није био политички, нити су убице биле повезане са ИБ-ом. Једно од тих убистава догодило се у Јагодини, када је ученик седмог разреда гимназије убио друга. Редитељ Живојин Павловић открио је да убијени младић није био заинтересован за политику, па ово убиство не може да се подведе под политичко.

Време када је скупљао материјал за своју књигу о Голом отоку, Михаиловић описује као много опасније од данашњег:

- Било је као у хитлеризму, радите нешто што се владајућем режиму не допада. Плашио сам се да не открију моје сараднике, сведоке који ће се наћи у мојим књигама. Нисам веровао да ћу икада те књиге објавити, али изашла су три тома. Прва књига објављена је 1990. До те године била је отворена истрага против голооточана и до тада сам и ја званично био праћен. Сва тројица мојих саговорника из прве књиге у то време била су мртва. Касније, 1995. године, изашле су још две књиге, али ситуација је била другачија, па сам објавио разговоре и са некадашњим логорашима, који су у то време били живи.

Драгослав Михаиловић

ХРВАТИ СЕ НЕ БАВЕ СРБИМА

У ЛОГОРИМА је било највише Срба, па Црногораца и Босанаца, а Хрвата је, колико је мени познато, било око хиљаду, каже Михаиловић:

- На катедри за Голи оток, на загребачком свеучилишту, баве се, међутим, списком од 2.500 људи. Поуздано знам да се до сада нису бавили ниједним Србином. Одмах по одвајању Словенци су признали државну грешку и тим људима или њиховим наследницима, а било их је око 560, исплатили извесне надокнаде. Македонци уопште не признају да је на Голом отоку било њихових сународника, а било их је много више него Словенаца.

ДА ЗНАМО ШТА НАМ СЕ И ЗАШТО ДЕШАВАЛО

КЊИГУ "Заточеници Голог отока" приредили су академик Драгослав Михаиловић и историчари проф. др Мирослав Јовановић, др Горан Милорадовић и др Алексеј Тимофејев.

- Велику бруталност у логорима за масовну изолацију генерисао је страх вођства Партије од губитка власти - каже Милорадовић. - Сигурно да је било и психолошких разлога - комунисти су мрзели дојучерашње другове јер су их подсећали да су и они некада били такви, принципијелни. Објављивање овог документа важно је из историјских разлога, да бисмо знали шта нам се и због чега у земљи дешавало, као и да бисмо боље разумели односе са Русијом. Ако такве ствари скривамо, увек постоји опасност да се понове.