Коментар: Застава

ИСТИЦАЊЕ заставе и грба, као и интонирање и певање химне су суштински знак идентификације и припадности. Али и слика државе у којој живимо. Према застави и грбу наше земље уместо са поштовањем, многи се неретко опходе срамно.

Застава на Народном позоришту у Нишу је у фронцлама, а тробојка која се донедавно вијорила испред предузећа "Београд пут" закрпљена је материјалом црвене боје, као да је покривена нека флека. Овако "прекројена", она више не представља државни симбол, већ ругло.

Ништа боља ситуација није ни на граничним прелазима попут оног на Прешеву, где је на јарболу постављена оштећена застава. Осим тога, на знаку којим се путници поздрављају на изласку из наше земље, од грба Србије који је био утиснут остале су само избледеле контуре.

За ова оштећења углавном су разлог временске прилике. Али, главни кривци седе у фотељама установа на којима се вијори ова срамота. Јер, истицање оскрнављеног државног симбола у ствари представља његово непоштовање.

Да ли је проблем у симболима или у држави? Значи ли то да је најмање поштују они чије се плате исплаћују из њене касе? Народна скупштина је пре седам година донела Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, који прецизно прописује која се застава где и како истиче. У њему пише да се грб и застава не смеју употребљавати ако су оштећени или су својим изгледом неподобни за употребу. За кршење одредби прописана је новчана казна и до пола милиона динара.

Теоретски је, дакле, све на свом месту. Али у пракси је мало другачије. Има много надлежних, а у ствари нико није одговоран. Па се не зна ко треба да изда налог, а ко да опере и опегла заставу на граничном прелазу. Вода пере све осим црног образа.