Зашто су се Срби турчили?

Срби су се турчили драговољно, јер да нису, данас их уопште не би било на овим просторима. Насилном исламизацијом сви би у само две-три генерације били преведени у мухамеданство. Срби су радо мењали веру јер су их у исламу чекале пореске олакшице и напредовање у служби, а главни мотив за турчење било је српско уверење о непобедивости Османског царства. Једноставно: веровали су да овој империји нема краја. Исламизација је била ствар породичног договора и плана за будућност.

Ово је пре пет месеци изнео у тексту под насловом "Отоманске тајне о Србији" млади историчар др Срђан Катић из Београда, а објавиле су "Новости".

Катић је, наиме, претходно провео две године у Истанбулу и преврнуо многобројне папире у турским архивима, за које каже да су савршени и да поседују више милиона докумената о Србима, у којима је записана наша историја од Маричке битке 1371. до Другог балканског рата 1913. године.

Списи су апсолутно објективни, нагласио је више пута др Катић. Текст су потом пренели и неки сарајевски портали, уз циничне коментаре да су Срби коначно почели да прихватају своју праву историју. Катић је још нагласио да су Срби боље и с више поштовања приказани у турским него бечким и дубровачким архивима, на пример. Тако Турци за Србе наводе да су живели на много већем простору него што нам германска историја признаје и да у оно доба нису били само робље него и закупци државних поседа, рудника, солана, скела и царина. Да је, на пример, Скадар око 1000. године био главни српски град.

Реакције на овај текст међу српским историчарима су биле млаке и опрезне, уз коментаре да све треба пажљиво прегледати, а у читалачкој јавности су се могли чути свакојаки коментари. И овакви: да је за Србина боље да га Турчин и мучи него Латин учи, да Србе нису угњетавали Турци већ потурице, да смо једино у историји били сложни кад смо били под Османлијама.

Јер, да смо сви ми Срби тада прешли на ислам, остали бисмо јединствени и били бисмо само Срби исламске вероисповести, а овако смо раздробљени на аустроугарске католике, османске муслимане, византијске православце итд.

Погледајмо сада шта је о овим питањима говорио Иво Андрић, када га је 10. 10. 1962. године примио Јосип Броз да му уручи Орден Републике са златним венцем, након што је писац добио Нобелову награду.

Том дивану с Титом, који је организовао Добрица Ћосић, присуствовали су Ј. Веселинов, К. Црвенковски, Д. Ћосић и Богдан Црнобрња, који је као Брозов секретар и забележио Андрићев монолог.

На Титово питање шта ново припрема, Андрић је казао да пише роман о личком потурчењаку из Плаког, Омер-паши Латасу, који је 1852. поклао бегове у Босни и угушио 16 буна у Царевини. Говорећи о турској владавини у Босни, Андрић, према стенограму, дословно каже да турска окупација у првој фази није била нечовечна, иако је свака окупација тешка, али да ми Турке памтимо највише из њиховог декадентног доба. Потом Андрић Брозу објашњава да када би обичан човек примио ислам у Турској, чак и као роб, могао је постати и маршал у њиховој војсци.

- Где је то друго било могуће? - запитао се нобеловац пред живим маршалом, додавши да су у многим земљама постојале разне препреке у том погледу. На Ћосићеву опаску да на Турке рђаво гледамо из данашње перспективе због јањичара и данка у крви, Андрић одговара: - И на Западу су врбовали младе људе и чинили исто што и Турци с јањичарима. Шта су, до јањичари, били ардити у Италији или припадници СС у Немачкој? Без обзира на порекло, код Турака је било нешто слично као и у Америци: човек је могао постати све за што је имао способности. Није требало да буде племић.

Андрић је пред Брозом своје излагање о Турцима и турчењу завршио цитирајући једну народну изреку, која боље од историјских књига говори о Босни и Србима уопште:

- Отац ми клања, мајка ми се крсти, а ја гледам па се каменим. Ето, то је наша повест - казао је узбуђени Андрић.

На то је Броз рекао да му је председник Турске Бајар причао како се 5.000 Срба, под командом деспота Стефана Лазаревића, 1402. у бици код Ангоре (данашња Анкара) борило на турској страни против Угара. Безумно храбро до изгинућа, након што су сами Турци напуштали мегдан или се предавали. И шта сад? Је ли дошло време да нам Турци (ис)пишу историју од 542 године ропства под њима (од Маричке битке до Другог балканског рата) у којем ће турчење бити приказано као промена политичког уверења и прелазак у другу партију, јањичарство као одлазак с плавим шлемом на глави у мировну мисију, а данак у крви као добијање Фулбрајтове стипендије, на пример.

А што се Андрића тиче, остаће енигма је ли он баш рекао све оно што је Црнобрња записао. А ако и јесте, пошто је волео да говори оно што уши преко пута желе да чују: оно што је написао и до тада и после је (по)брисало речи изговорене пред Брозом. А написано је одувек и јаче и тачније од изговореног. Поготово у Андрићевом случају.