Др Љубивоје Стојановић: Лекција мале Ружице

Пре неколико дана обратио ми се мој пријатељ с молбом да у "Новостима" "проблематизујем његов случај" који је везан за неутемељена потраживања појединаца из неких посредничких агенција и адвокатске канцеларије у вези са његовом продајом и куповином некретнина.

Рекао сам му да је то тема за Адвокатску комору, Заштитника грађана, Повереника за заштиту података о личности и друге институције, а не за било коју рубрику у новинама. По изразу лица видео сам да га мој предлог није одушевио. Због тога сам разговор преусмерио на лепшу тему. То је, засигурно, прича о нашој деци. Посебно у његовом случају, јер он је после вишегодишњег чекања добио девојчицу. Због тога сам га упитао како је она и колико он може да прати њено одрастање.

Његово озарено лице јасно је показивало промену његовог почетног стања набоље, а одговор је то и потврдио. Рекао је: - Хвала Богу, добро је! Сваки дан научим од ње нешто ново. Ето, пре неки дан ме је посебно изненадила и обрадовала. Замисли, мени је некако чудно испала иглица са сата која држи метални каиш. Нисам могао нигде да нађем и купим тај део. Прекјуче, док сам је придржавао на љуљашци где је уживала у љуљању, приметио сам нешто слично изгубљеној иглици. Брзо сам дохватио уочени предмет и видео да је то заиста иглица која "решава" мој проблем. Веома сам се обрадовао.

- Али то је кратко трајало. Ружица ме је опоменула: "Тата, то није наше! Остави, нека нађе чика који је изгубио! Није добро да узимаш туђе ствари а да не питаш да ли им требају!"

Застао је, обојица смо ћутали промишљајући реакцију детета на поступак који би у неким случајевима прошао непримећено. Методом игнорисања приговора многи би, нажалост, урадили по своме, не размишљајући о томе колико лоше делује њихов поступак на дете. Овај одговорни отац послушао је своје дете, одустао је од присвајања изгубљеног предмета који је нашао. Вратио је нађену иглицу од туђег сата на место где је била.

Питам се колико сличних догађаја прође без реакције и коментара, а са собом производе многе тешке последице. Може неко рећи да је ово нешто што не би требало третирати као озбиљну тему јер описује "небитну" расправу. Мислим да није тако, јер због мноштва "небитних" ситница често долази до следбеничког пасивизма у свим друштвеним односима које диктираују најагресивнији појединци.

Превиђање "обичних" људи и догађаја прети да све обесмисли опасном масификацијом која угрожава до бесмисла како личност тако и заједницу. Ствара се неки чудан "елитизам" у коме нема места за стваралачку одговорност сваког човека пошто се за неприкосновена правила проглашавају закључци "великих" без права "малих" на став и мишљење.

Промена на лицу и у ставу оца који је дошао на разговор под теретом нелагоде због људске дрскости неких "важних" самопроглашених друштвених фактора, уверила ме је да смо слободне личности само онда кад смо способни да волимо на прави начин. Снагом своје родитељске љубави успео је да се издигне из стања строгости и неприхватљивости онога што му дете приговара. Послушао је савет свога детета и одустао од присвајања туђег, иако би решио проблем недостајућег дела који није могао нигде да купи. Уважио је мишљење детета и тако показао стварну одговорност у васпитању. Није објашњавао шта решава узимањем нађеног дела за сат, разумео је да је много боља порука коју саопштава детету то што доприноси његовој свести о поштењу и доброти.

Могуће је да човек који је изгубио никада није ни потражио иглицу, јер је имао среће да купи замену. То не би требало да изазива наш закључак да је отац могао слободно да узме не обазирући се на дечије речи. Овде је реч о вредносном систему, а не о вредности нађеног предмета.

То чине, засигурно, и многа друга деца, само ми то не желимо да приметимо и уважимо. Христос нас је одавно и заувек поучио да је важно да свако "буде као дете" - чист и добронамеран, несебичан.

Рекао је још:

"Ако деца ућуте, камење ће проговорити!" Не превиђајмо све то ми који се зовемо хришћани, јер само на такав начин можемо бити према свима добронамерни.