Коментар: Асенета

ЗАВРШНА реч Асенете Чворовић на суђењу Мирославу Матићу из Љубовије, који је прошле године убио из пушке њеног супруга, иначе свештеника Мирослава Чворовића, кратко ће бити у судској, а вечно у хроници људскости.

Ова млада удовица, мајка две малолетне ћерке, казала је да је спремна да опрости убици све што је учинио и не тражи никакву новчану надокнаду од њега. Та храбра жена отишла је и корак даље - упознала је Матићеве родитеље, зближила са се њима и његовом сестром Љиљом...

- Нека му је просто што нам је убио мужа и оца. Никакве паре не могу вратити нашег Мићка из мртвих, а Матић треба да живи са оним што је урадио. Ипак, његови ближњи нису ни за шта криви. Смогла сам снаге, пришла и упознала те дивне људе. Сада, заједно тугујемо, плачемо, сећамо се... - причала је Асенета пред скамењеним судијом и џелатом који је ридао.

То њено слово у судници појавило се као трачак чојства и непролазне хришћанске врлине. Надахњује људе свих вера и боја коже у време општег социјалног и духовног растројства. Пробија се та Асенетина беседа кроз црне новинске ступце, сабласне телевизијске прилоге. Пркоси злу и лудилу које нас дави као омча.

Поучава нас да и, када се сучелимо са собом и најтежим болом, смогнемо снаге и ослободимо се терета озлојеђености и потребе за осветом, усмеримо биће ка праштању. Како то кажу црквени мудраци:

- Треба се сећати, али не и злопамтити, јер је злопамћење један од најстрашнијих грехова, попут убиства, који води само у веће зло.

Асенета Чворовић је могла и умела да опрости. У ово наелектрисано време, када се пиштољима бране чак и паркинг-места. Поред хладног камена с именом њеног мужа подигла је непролазни споменик пред поротом свих нас.