Век живота и пола века пензије

- Све сам радим и одлично се осећам. Не одлазим код лекара, нити ћу ићи. Не пијем никакве лекове, шта ће ми то? - кратко ће Илија Чоловић, времешни, али расположени старац на чијем челу су деценије живота утиснуле своје линије.

И заиста, доброг је здравља. До сада је само једном имао лекарску интервенцију, када је пре готово пет година оперисао слепо црево. Вешт је и изузетно покретан за своје године, мада нерадо признаје својој деци да га последњих дана муче вртоглавице.

- Има мале вртоглавице, па нас секира. Али, џаба. Неће код лекара, неће ни лекове које му узмем по њиховом савету, па то ти је - потврђује причу син Зоран Чоловић (66), док Илија клима главом.

Илија је у рударско окно први пут сишао када му је било само 18 година у родној Далмацији, наследивши жицу за занат од свог оца и петоро старије браће. Наредних десет година провео је вредно радећи у Ибарским рудницима, Трепчи, Копаонику, Јелашића броду, да би коначно 1946. године дошао у рудник мрког угља у Јелашници. Ту се оженио, добио децу, унуке, праунуке... Без свог најважнијег животног сапутника остао је претходног пролећа, од када живи сам у скромној кућици Рударске колоније.

- Сећам се као данас, када сам из Далмације довео моју покојну жену Смиљу. Била је млађа од мене читавих 13 година, али смо се много волели. Она је бринула о мени. Била је домаћица, дочекивала ме и испраћала. Недостаје ми. Били смо ми у браку близу 70 година - дрхтавим гласом присећа се деда Илија, како га ословљава и старо и младо у Јелашници.

Иако Илијини наследници тврде да је за његову дуговечност заслужна пре свега његова супруга Смиља, деда Илија каже да су у питању гени, које је наследио од мајке која је дочекала 90. рођендан. Каже да никада није пушио, нити је превише пио, али да је водио тежак живот сведен само на посао дубоко под земљом, без дашка дневне светлоти и одмарање када би дошао кући.

- Моја мајка никада није била болесна, као ни ја. Сва браћа и сестре, који смо на њу повукли, дочекали смо њене године. Па их и премашили. Има више од пола века како је мени један лекар рекао да нема бољег лека од чашице ракије пре доручка и пре ручка. Е, тог лека се само придржавам и дан-данас - одлучно ће бивши рудар.

Рад у рударском окну, каже, био је веома тежак, неизвестан и опасан. Јаловина је претила сваког тренутка, температура је била висока, ни дашак чистог ваздуха није могао да допре до дубина од 110 метара, колико су се понекад рудари спуштали у земљу.

- Није се никада жалио. Трудио се, радио као кртица, борио се за кору хлеба за нашу породицу, успео да одшколује сестру и мене и направи кућу у Нишу. Сви га неизмерно поштујемо, редовно обилазимо и трудимо да му његове године не буду терет - поносно ће син Зоран, који је и сам већ неколико година у пензији, као и његова сестра Гроздана Рашић.