Како је Србија бирала

ИСТОРИЈА српских избора - од оних првих, одржаних по одредбама Тројичког устава (донетог у Крагујевцу 1869. године), па до скорашњих дана - историја је изборних махинација, полицијског терора, хапшења, убистава, фалсификата, непринципијелних коалиција, демагогије, медијских блокада... У школи демократије учимо готово век и по. И научили смо како су избори сасвим непотребни ако су - добро организовани.

Кнез Михаило Обреновић, који много дуже од једног века јаше бронзаног коња на београдском тргу, заправо је сведок политичког сазревања овог народа. За живота "пењали су му се на главу" тражећи мало више демократије и још којекаквих права.

Кад су једном од овог "европејски образованог владара тражили више западњачког парламентаризма", изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему све сам "крст до крста".

- Докле год ни посланици не умеју свог имена написати, дотле се, богами, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе - рекао је тада Кнез Михаило.

Књез је био поборник "просвећеног апсолутизма" и волео је да говори како лично познаје све образоване људе у Србији - "па има их десет, највише дванаест"!

- А установе једне земље не праве се за дванаест људи, него се морају подешавати према општем нивоу народа - објашњавао је Обреновић младим либералима. - А дати парламентаризам, само да би Милован Јанковић могао држати парламентарне беседе, било би неозбиљно!

МНОГО доцније, када је "узјахао" бронзаног коња испред музеја и позоришта, био је на мети демонстраната, навијача и ко зна каквих незадовољника. Готово свакодневно "су му се пењали на главу", као што су му се пели и за живота, тражећи од актуелних власти мало више демократије и још понешто приде.

Књеза убише, у Кошутњаку, маја 1868. Привремено намесништво заказало је Народну скупштину за избор новог кнеза, пошто Михаило није имао наследнике. Али кад су тако озбиљне одлуке у питању, Скупштина обично буде само декор. Министар војни Миливоје Петровић, који је сам себе, по селу из кога је потицао, назвао Блазнавац, једноставно је заклео војску на верност Милану Обреновићу, унуку господар Јеврема, рођеног брата Милоша Великог. Скупштина, која се састала крај Милошевог конака, у Топчидеру, могла је само да аминује одлуку донету већом силом од силе гласа, силом оружја, и кнез Милан, доцније назван "краљ Миланче", ступи је на престо у 14. години. До пунолетства, кнежевску власт обављало је Намесништво (Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић), састављено од "младића" с којима се убијени Михаило прегањао око "западњачког парламентаризма".

Уставом који је донет 1869. године, на Скупштини у Крагујевцу - намерно далеко од престонице - започео је прави парламентарни живот у Србији, јер су народне скупштине, све до тог устава, имале саборни карактер.

ПОСЛАНИЦИ, први пут у српској историји, одредише опште право гласа за сваког Србина "који је пунолетан и плаћа данак", и за свој труд добише "на име дијурме по 15 гроша дневно". Скупштина се имала бирати на сваке три године, а касније донет изборни закон био је више него прецизан:

- Избори почињу у осам ујутру; кад се првих двадесет бирача искупи, изабраће између себе чланове бирачког одбора; сваки бирач ће јавно казати кога хоће за посланика; бирање ће се вршити непрестано до заласка сунца... Бирачки одбор ће затим сашити све табаке редом, а на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио. За посланике народне не могу бити бирани чиновници и они који у чиновнички ред спадају, као ни пензионери, или они који примају издржавање из државне касе, а ни војници било ког чина - писало је у закону.

Намесништво: Они су некад владали Србијом

Врло леп закон, "један од најнапреднијих изборних система у свету", али - живот је живот. Главни изборни фактор, у та давна времена, била је - полиција. Како је то заиста изгледало "на терену", описује чувени историчар Слободан Јовановић:

- Избори у срезовима су зависили од полиције. Повереници који су у срезовима бирали посланике, долазили су са својим кметовима у оно место које би срески начелник, тзв. капетан, одредио. Кметови су се одмах јављали капетану и питали за кога да гласају. Народ је још поштовао власт - и држао да треба бирати онога ко ће бити по вољи капетану; ко буде по вољи капетану тај ће, мислили су сељаци, бити по вољи и кнезу - писао је Јовановић.

У селима где је народ "још поштовао власт" није било проблема, али у варошима "власт се није устручавала од насиља, па ни од каишарлука", пише даље Слободан Јовановић.

- У срезовима, влада је преко капетана наређивала ко ће бити изабран. У варошима, она је силом власти спречавала избор опозиционара... - закључак је Слободана Јовановића о изборима из 1871. године.

Скупштина, изабрана 1871. године, предложила је шесторо људи, а Намесништво је, по Уставу, од њих именовало за председника Живка Карабиберовића, а за потпредседника Јосифа Панчића, првог Хрвата српског посланика.

ОКТОБРА 1874. расписани су нови избори за Скупштину. Изборима је руководио Аћим Чумић. Уочи избора увео је нову праксу која ће постати редовна у Србији: променио је готово комплетно полицијско особље. Од 18 окружних начелника, 16 их је премештено или пензионисано. Слично је урадио и са среским начелницима и писарима. Пред изборе је хтео потпуно да се осигура, да на свим кључним местима буду - његови људи. Али није се уздао само у полицијски терор, увео је и друге начине придобијања бирача.

У Србији тада још нису биле јасно изнијансиране разлике између конзервативаца и либерала. До 1881. политичких странака није било, али се јасно знало ко је за владу, а ко против владе. Чумићева полиција добила је јасно упутство како не смеју бити изабрани људи који највише сметају. На пример, пожаревачки посланик Александар Николајевић, Јован Бошковић из Лознице и два бивша официра, Сава Грујић из Ваљева и Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића) из Јагодине.

Зграда Скупштине Србије у 19. веку, Аћим Чумић је увео негативну кампању

ИЗБОРИ из 1874. били су први на којима су се распламсале партијске страсти.

- Чумић није могао да прави изборе мирно и из потаје - пише Слободан Јовановић. - Жустар и једак, он их је правио на кавгаџијски начин, који је изазвао отпор и галаму. У борбу с политичким противницима уносио је много личне мржње и ината. Имао је љутину хрта, и на кога је кидисао, тога би хтео да растргне.

Но, и поред свих Чумићевих притисака и смицалица, у Јагодини је Јеврем Марковић ипак изабран за народног посланика. Била је то права мала изборна битка, коју је Чумић изгубио, мада је - и буквално - употребио и артиљерију.

Да би спречио Јевремову кандидатуру, Чумић је демонстративно извео топове на Црвени брег. Ипак, Јеврем Марковић био је изабран. Али, "љут као хрт", министар није одустајао, на првом заседању Скупштине Чумић постаје председник владе и поништава гласање у Јадру и гласање у Јагодни. Похапсио је двадесеторо Мирковићевих присталица и у накнадним изборима Јеврем Марковић не добија потребну већину.

ВРХУНАЦ распламсаних страначких страсти, за време ових избора Србија ће доживети у Горњем Милановцу. Само шест година пошто је у Србију уведено право гласа, демократија је тако напредовала да је на изборима већ пала и прва глава. На сам дан избора, и то три сата пошто је проглашен за народног посланика, из пушке је убијен Павле Грковић (никад није пронађен убица!). Као да је суђено да се на олтар српске демократије приносе жртве.

После избора, Чумић је почео да награђује оне полицијске и државне чиновнике чијим је радом био задовољан, а строго кажњавао оне који нису испуњавали његове изборне инструкције. Пет окружних начелника, пет окружних помоћника, четири среска начелника, 26 среских писара - добило је унапређње.

Премештајем је кажњен један окружни начелник, али и два окружна помоћника, два среска начелника, 13 среских писара... Један окружни помоћник и три среска начелника пензионисани су. Јер, Србија је велика тајна!