Вербић вуче у прошлост

ОВИХ дана смо изненађени неким појавама које се дешавају у реформи нашег основног и вишег школства. Једно од таквих појава је и залагање министра просвете др Срђана Вербића да се после деценију и више у школским програмима редукује број часова веронауке и грађанског васпитања.

Таман смо се ослободили плиткоумне доктрине о вери и култури које је пропагирао социјалистички друштвени систем и кренули путем цивилизованог света, који сматра да културу чине религија, уметност и филозофија, кад, ево појаве која нас враћа у прошлост, у смислу деградације основних вредности савременог цивилизованог друштва.

Предлог министра Вербића да веронауку и грађанско васпитање треба спустити на "ниже гране" резултат је његове намере да се уштеди новац и смањи наставни кадар - а прошири углед других научних области.

Овако исхитреним реформским потезима СПЦ и патријарх Иринеј оштро се супростављају. Они сматрају да је то атак на полувековно "угњетавање српског народа у погледу вере и грађанског васпитања". Стога и долазе оштре осуде министра Вербића, који ваљда зна да су нас "вера и песма одржали", да је човек "без вере получовек", да је Николај Велимировић писао да човек као део нације треба "да се обожи, умножи и сложи", да је Мишел де Монтењи говорио "да народ без вере и културе нема своју будућност" - а да је контроверзни Черчил, у време немачке најезде на Енглеску "скинуо буџет свим министарствима, осим министарства за културу", јер Енглези улазе у рат "да одбране Енглезе и Енглеску као културну нацију".

Вера је светлост живота и човекова нада у њега и његову егзистентност... Човек без вере губи наду да је живот један и светли тренутак радости (мада и туге). Човек је са вером "пун доброте, светлости и етичко-естетских начела на земаљској кугли".

Веронаука и грађанско не смеју бити деградирани. Младе генерације воле часове веронауке и грађанског васпитања, јер у њима налазе смисао будућег лепшег и чистијег живота. На часовима веронауке и грађанског васпитања, савремени ученици доживљавају "чисте истине знања и сазнања" - па би и министар Вербић морао да стави прст на чело и размисли шта чини?!... Била би то грешка за будућност многих генерација нашега друштва, јер поштовањем веронауке "чувамо своје верословље".