Мира Марковић: Слободан је поверовао Ђинђићу и Коштуници

МОСКВА
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“

РАЗУМЕ се да је Слободан веровао гаранцијама које су потписали нови председник Југославије Војислав Коштуница и председник Владе Србије Зоран Ђинђић. Па, није ваљда мислио да је шеф државе лагао.

Овако Мирјана Марковић, за "Новости", одговара на питање да ли је њен супруг и бивши шеф државе имао поверења у нову власт да га неће испоручити Хагу.

У другом делу ексклузивног интервјуа, који је наш дописник са њом радио у Москви, Марковићева је више пута поновила да јој је испод части да "полемише са плаћеницима који су узимали новац од Американаца и других западних агентура да би срушили власт у Београду". Она признаје део својих греха што је прогурала у политичке врхове и оне који то по много чему нису заслуживали.

* У мемоарима се види колико вам се људи обраћало за помоћ, па испада да сте ви заправо били "кадровик Србије". Осећате ли кривицу што сте учествовали у прављењу рецептуре српске политичке кухиње?

- Нисам склона никаквој кухињи, ни буквалној, ни метафоричној. Не мислим да је у време осамдесетих и деведесетих година у Србији деловала некаква "политичка кухиња". То је било тешко, озбиљно, бурно, готово библијско време за опстанак државе и народа, борбе за слободу и независност, за креирање једног новог, савременог, хуманијег друштва. Могу да кажем да сам, кад год сам се залагала за неко кадровско решење, увек била уверена да се ради о оправданим разлозима - имала сам у виду знање, образовање, храброст, политички дар, лично поштење... Ако се касније многи као такви нису показали, није моја кривица. Како сам ја могла да знам да је све то због чега сам ја ценила и волела неке људе било тако само у добру, нарочито кад је то добро било добро за њих, а да их у злу напуштају не само храброст и част, него прилично и памет. Да су паметнији него што јесу, бар би се са нешто старинског достојанства склонили у старост, породицу, башту у Гроцкој, не би стално прали руке од политике којој су петнаест година егзалтирано аплаудирали и у којој су наравно учествовали.

* У мемоарима описујете како је формиран ЈУЛ. Колико сте тада били свесни да један број "фотељаша" не занимају никаква идеологија и левичарство већ уносна функција и утицај?

- Разуме се да је у ЈУЛ од почетка и све време било људи мотивисаних интересом да се у партији нађу. И разуме се да сам тога била свесна. То је својствено свим партијама у Србији, можда на Балканском полуострву уопште. Партија или партије на власти су масовне. Кад им прође мандат многи чланови се селе на место које је добило нови мандат. Тако, нажалост, изгледа вишепартијски систем на Балканском полуострву. Када се наша јавност определила за вишепартијски систем и парламентарну демократију, то опредељење је било инспирисано западним обрасцем. Али само визуелно и вербално. Вишепартијски систем је, наравно, одиграо своју историјску улогу. На прагу смо ере беспартијске демократије.

* Зашто код нас и у Европи више нема озбиљне партије леве оријентације?

- Левичарских партија у Европи углавном нема. Оне које се тако зову су само номинално левичарске. Одустале су од радикалних, великих и прогресивних друштвених промена и залагања за ново, али и било какво социјалистичко друштво. Оријентисане су на побољшање грађанског друштва, приближиле су се десничарским, грађанским партијама. Губи се разлика између левице и деснице, које почињу да личе једна на другу. Ово је у ствари доба једнопартијског система. Разлике међу постојећим партијама су персоналне, номиналне и симболичне. Једнопартијска ера ће трајати неко време, док партије као историјски анахронизам не буду престале да постоје.

* Какав је ваш став према укључивању наше земље у ЕУ?

- - Моја земља је европска земља. И ја сам Европљанка. И моја земља је Европљанка. Словени већ петнаест векова живе у Европи и најбројнији су европски народ. Европа није само онај њен део на коме живе потомци келтских, германских и романских племена и народа. На тој територији налазе се друштва високог, највишег степена цивилизацијског развоја. Мање развијена друштва на европском континенту у свом развоју треба да буду инспирисана и развијенијим од себе. Дакле, и овим друштвима. Не потцењујући притом тековине које су сами постигли. Не треба, међутим, закључити да сам склона дивинизацији (обоготворењу) Словена. Нисам. Ја сам мондијалиста. Заједница европских народа је једна дивна европска будућност, била би то можда и раније него што ће бити да јој на путу не стоје препреке, као што су препреке увек стајале свакој лепшој будућности. Европска унија није антиципација те будућности.

* Да ли и даље верујете у Југославију и, ако верујете, зашто?

- Југославија је била идеја и била је земља за коју су били опредељени сви напредни људи код Јужних Словена у деветнаестом веку. Својим залагањем они су много допринели њеном формирању после Првог светског рата. После Другог светског рата Југославија је била веома инспиративно друштво за Европу.

* Зашто?

- Као вишенационална заједница могла је да буде антиципација неке будуће Европе као заједнице народа. Земља је била слободна, независна, са бруто производом који је имао Јапан, незапосленост је била мала, образовање и здравство су били бесплатни, социјална и лична сигурност висока. Југословенска народна армија је била четврта војна сила у Европи. За све југословенске народе време између 1945. године и 1980. године је било Периклово доба. Пре такве Југославије претходна је била неразвијена монархија на Балканском полуострву. А после такве Југославије почетак тамног вилајета - њен распад и стављање свих новоформираних малих држава, изузев Србије, под контролу евроатлантских влада. Србија је томе одолевала дуго, као Троја некада, пуних десет година, да би се 2000. године и сама нашла под истом контролом.

ПАРТИЈА ПРЕ НАЦИОНАЛНЕ ПАМЕТИ

* ЗАШТО сте били прилично галантни у лобирању за своје колеге, партијске активисте, са Београдског универзитета? Јесте ли у томе претерали?

- НИСАМ, са аспекта прилика у којима се налазило друштво. Осамдесетих година и касније оно се налазило пред великом друштвеном реформом, пред променама које су биле веће од реформи. Та идеја, тај концепт, захтевали су много научног и стручног рада. Људи са универзитета у Србији, нарочито са Београдског, у том су смислу били неопходни. Не као функционери у Централном комитету и влади, већ као научници, стручњаци, национална памет. Није на свом месту да се мени приписује одговорност зато што су многи међу онима за које сам се ја залагала више волели да буду партијски функционери него национална памет.