Др Слободан Јанковић: Србија и сеоба народа

ДА ли бити човек значи преговарати са ЕУ о даљој судбини реке блискоисточних миграната?

Но, све и да Влада преговара, а не да сервилно слуша заповести, шта треба да учини ако Унија поручи, како је очигледно, да у Србији треба да се концентришу Роми, Арбанаси и велики број Сиријаца, Авганистанаца, Ирачана и осталих? Шта онда? Да ли тада бити човек значи да треба да прихватимо све оне који би, а не могу, да преко Србије и Македоније доспу до неке чланице ЕУ која се не зове ни Бугарска, ни Румунија, ни Грчка, а изгледа ни Хрватска?

Који су то хришћански владари и хришћанске државе примали и нахрањивали стране народе у сеоби. Не појединце, него народе? Добровољно се то није дешавало, осим у случајевима када су такви потписивали уговор да ће бранити границу неког царства и борити се, на пример, за римског цара.

У римокатоличким италијанским државама су насељавали избегле Балканце јер су због куге опустела њихва села и земље. Али и тада, морали су да се убрзо покатоличе и асимилују. На Балкану су због војне одбране од Турака морали да дозволе и нека права Србима православцима, али не муслиманима.

Више од двадесет година траје имиграција народа из Африке и Азије у западноевропске земље. Ти људи, који долазе из другачијих култура, са навикама и традицијом који се разликују од европских, прво су мислили да обезбеде себи материјални бољитак. Тада је незапосленост у европским земљама била на нивоу од пет одсто и посла је било. Прва генерација није правила проблеме. Већ са другом, а посебно са трећом генерацијом настају сукоби.

Потомци оних који су се иселили како би живели боље него у Пакистану, Нигерији, Замбији или у Турској желе да земљу домаћина претворе у Турску, Пакистан или Нигерију. Према подацима британске полиције, у тој земљи има 751 четврт у којој не владају ред и закон. У Шведској је 55 таквих четврти, у Француској је исти случај.

Данас, са економском кризом која траје већ осам година, нема више толико посла, у Србији посебно. Миграната је више него раније и они у немоћи и очају постају прво бескућници, а онда почињу да траже посебна права, смештај, посао и храну.

Значи ли бити човек дати свакоме држављанство? Шта ће нам уопште Србија, сви смо држављани света и дај да укинемо државе, или човек брани свој праг? Да ли је за Свету Гору потребна виза, а раније је имала оружану стражу или су примали све намернике који би тамо да дођу? Да, потребна је виза, а имали су и оружану стражу док грчка полиција није преузела контролу. Држава свакако није Света Гора и ми треба да будемо људи, не на штету других али ни против себе. Прва дужност домаћина је да заштити своје укућане.

Треба ли нахранити, обући, и здравствено помоћи унесрећене (оне који то јесу)? Свакако, у складу са могућностима. Треба ли то исто урадити и са нашим народом који по контејнерима претура у потрази за полујестивим отпацима? Да. Колико то Србија може да помогне и прими људи, а да не експлодира? Да ли стварно неко мисли да би народ са Блиског истока који се бије са британском, француском, грчком и македонском полицијом остао у логорима, тј. регистрационим центрима? Колико би времена прошло док поједине четврти и крајеви у Србији, почев од фамозног Београда на води, не би постали попут Великог Трновца, зоне у које полиција залази само у пуној борбеној опреми, у које сервисери Електродистрибуције не смеју да уђу, а ретко се усуђују и хитна помоћ и ватрогасци?

Србија није потпиривала ниједан рат и сукоб у Азији и Африци. То су чиниле и чине земље чланице НАТО пакта и ЕУ. Ако мигранти хоће у ЕУ, Србија може да им помогне тако што би их пребацила до граничног прелаза са Хрватском, па преко Словеније могу у Аустрију и Немачку, уз поруку да овде задржавања нема, или треба људски да ћутимо и чекамо добру вољу ЕУ и миграната којих може бити и четиристо хиљада али и више?

У медијима сазнајемо да се за јесен очекују још већи таласи миграната. Како неко може то да зна, а да не врши анкету у ратом захваћеним подручјима? Наравно да нико не врши анкету, а како онда могу да знају унапред колико ће људи да се одлучи пут Србије? У мирним ситуацијама раде се истраживања јавног мњења, тако нешто је немогуће у Сирји, Авганистану и добрим делом у Ираку.

Био сам 2009. на семинару који су организовали Међународна организација за миграције, Међународна организација рада и швајцарска амбасада у сарадњи са нашим Министарством рада. Оно што ми одзвања у сећању је тадашња порука страних предавача о решавању проблема старосне структуре Србије. "Решење" се заснивало на констатацији да је Србија по структури становништва стара земља, да демографски изумире, што ће довести до великих проблема у економији.

Зато су они указивали како се проблем може решити насељавањем миграната из Авганистана, Ирака, Ирана и других земаља. Све препоруке учесника да се земља економски унапреди и прво запосли већи део незапослених, привуче натраг велики број младих који се иселио, затим да побољша политике које подстичу рађање, рецимо по угледу на Француску, су коментарисане као половичне. Наравно, огромној већини, изузев неколицини "ЕУ подобљених", све то је звучало бесмислено.

Данас је све очигледније, да четири године после почетка рата у Сирији и 10 година од почетка већих сукоба у Ираку и од никад престалог рата у Авганистану, масе, најчешће здравих и правих и ситуираних избеглица, као по команди крећу у преобликовање Европе (успут и Србије).

Коме није чудно да ситуирани људи који не желе да се боре, тек после више година рата крену трбухом за крухом? Да ли смо људи ако се правимо да ништа од тога не видимо?