Хрвати дугују Србима 7.000 икона

ГДЕ је завршило око 7.000 икона које су нестале у ратном вихору током деведесетих у Хрватској?! Нису само нестале иконе, већ и богослужбене књиге, архивска грађа и много тога још што је припадало Србима. Одговор на ово питање можда ће пронаћи новоизабрани српски део мешовите Комисије за повраћај културних добара. Очи прогнаних Срба са великом надом гледају у њих. Они већ дуже време чекају да се заустави својатање српске културне баштине и да се коначно стави тачка на покушај уцене Хрватске, која већ неко време захтева да улазак Србије у Европску унију буде условљен и враћањем уметничког блага. А, оно је баш захваљујући томе што је пренето на нашу територију сачувано од уништења.

Комисији, коју је ових дана именовала Влада Србије, председава Асја Драча, помоћник министра културе за међународну сарадњу. Остали чланови су владика славонски Јован (Ћулибрк), Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ, Игор Јовчић, секретар Министарства културе и Дејан Радовановић, виши стручни сарадник у Покрајинском музеју. Какав ће став заузети према наслеђу Срба из Хрватске, знаћемо после прве - конститутивне седнице. Можда ће испунити завет патријарха Павла да не дозволе да се сачуване иконе врате, док се не врате и прогнани на своја огњишта.

- Имена чланова комисије уливају поверење и уверен сам да ће другачије него досад приступити овом проблему - каже нам Милојко Будимир, саветник у Историјском музеју Србије и председник Асоцијације избеглица из Хрватске, који се дуги низ година бави овом проблематиком. - Досадашње чланове комисије као да није интересовало шта ми који смо из тих крајева и који смо све време били на терену, учествовали у спасавању тог блага, имамо да кажемо. Као да су на те састанке ишли да би прошетали у куповину до Трста, а не да се озбиљно заузму за српско наслеђе. Фактички нису знали ни о чему преговарају. Нису поменули српско благо које је остало тамо, већ су само излазили у сусрет Хрватима.

За разлику од Србије, Хрватска има врло прецизан попис онога што потражује. Хрватска тражи око 46.000 различитих уметничких дела. Половина са тог списка већ је враћена од 2001. до новембра 2013. у хрватске музеје, галерије и цркве.

Нико не спори да те драгоцености треба да се врате, али кад се врате и Срби и нормализују услови за њихов живот, када се обнове порушене цркве и када се трајно обезбеди српско црквено благо од пропадања, пљачке и девастирања - истиче Будимир. - У Хрватској је уништен већи део православних богослужбених предмета, као и највећи део српске споменичке грађе. Страдало је и 3.000 споменика који су углавном везани за антифашистичку борбу Срба. Реч је о темељном затирању културе Срба у Хрватској, где су готово све књиге на ћирилици завршиле на ломачи. Само мањи део културног блага који је пренет у Србију је сачуван. И уместо да Хрватска буде захвална што је пренето и сачувано од уништења, они који су над српском баштином починили геноцид, сад траже да ти остаци остатака буду препрека за улазак Србије у ЕУ.

Већи део блага које Хрватска сада потражује имовина је Српске православне цркве. Реч је о 1.065 културних добара из 45 православних цркава, манастира и ризница са подручја Далматинске, Осјечко-пољске и Барањске епархије.

- Ти предмети нису, како истичу хрватски политичари, ни отуђени, нити украдени, већ су током рата склоњени на сигурно. Наше културно благо дошло је у Србију легално, није украдено - тврди Будимир. - Нисмо покрали своју баштину. Само смо је склонили да не доживи исту судбину као благо које је систематски уништавано за време НДХ.

У прилог томе говори и извештај експерта Савета Европе Фон Имхофа, који је констатовао да је спасавање културне баштине изведено по највишим стандардима струке, а у складу са европским и светским конвенцијама.

- Примереније би било да Хрватска одговори шта је са културним благом које је после прогона Срба остало тамо, а које је било изложено не само пљачкању и уништавању, него и минирању и рушењу до темеља. Нико није осудио уништење споменичког наслеђа које због своје архитектонске и уметничке вредности припада највишој категорији - каже Будимир. - У пламену су нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници, као и у Бузети код Глине. Све из 18. века и под заштитом Унеска. Каринска црква Свете Недеље минирана је и до темеља срушена. Нико не пита ни зашто су срушени православни храмови у Пакрацу и Карловцу, бачена бомба на саборни храм у Дубровнику или демолирана црква у Обровцу? Не зна се ни где је завршила опљачкана епископска библиотека у Пакрацу, коју је основао Арсеније Трећи Чарнојевић, ко је порушио остатке Часног крста у Великим Зденцима и манастир у Ораховцу.

Иконостас у цркви у селу Мајар

Поред зграда уништене су и читаве галерије икона, познатих иконописаца и сликара од 15. до 20. века.

Будимир подсећа да српска културна баштина, где год да се налази, припада нераскидивој целини националне културе:

- И зато Србија мора узети у озбиљно разматрање питање српске баштине у Хрватској. Не да потражују да се она пребаци у Србију, већ да се утврди шта је на црном тржишту, а шта у хрватским институцијама, а да ми то не знамо.

УНИШТЕНИ ДВОРИ

ПОРЕД сакралних, током деведесетих страдали су и други споменици српске културе. Уништени су Двори Стојана Јанковића у Исламу Грчком у Далмацији, који су били пример ладањске и фортификацијске архитектуре. Уз њих се налазила и Црква светог Ђорђа, која је служила и као породични маузолеј. Срећом, пре страдња из двора су измештени сав иконописани материјал, архива, библиотека, слике, намештај и други предмети који су припадали Јанковићима и њиховим наследницима Десницама.

БЛАГО СА ФРУШКЕ ГОРЕ

У УСТАШКОМ програму НДХ посебно место имала је пљачка богатства Српске православне цркве које је стицано вековима. Мада је о размерама те отимачине написано неколико радова, праве чињенице никада нису утврђене. Зна се да је хрватска држава до голих зидова опљачкала, осим осталог, и манастире на Фрушкој гори, као и средиште некадашње Карловачке митрополије у Сремским Карловцима. Архијереји Српске православне цркве покушавали су небројено пута да се отето врати. Почели су већ одмах после рата 1945. године... Успех је био минималан, па је највећи део тог богатства остао у Хрватској до данашњих дана. Тако је у Хрватском повијесном музеју у Загребу остао и портрет Стојана Јанковића, знаменитог ускочког вође из 18. века.