Базне станице: Све чешће се протестује због зрачења

ЖИТЕЉИ две улице у Керу, крај Суботице, последњих дана јула блокирали су сопственим телима механизацију која је у тај део града допремила елементе за изградњу базне станице мобилне телефоније. После вишечасовног убеђивања огорчених грађана, који неће овакав објекат у свом комшилуку, и извођача радова, на лице места је изашао градоначелник Јене Маглаи и забранио наставак радова.

Непосредно пре тога, из истих разлога, испред општине су протестовали и грађани Старих Бановаца, али и Футога. Ови други су чак најавили „радикалне кораке“ да би зауставили градњу станице. Прошле године протеста је било и у београдском насељу Жарково, а још пре тога директор ОШ „Васа Пелагић“ у Котежу добио је кривичну пријаву јер је дозволио постављање антене мобилне телефоније на кров школе. И антена на крову београдског Факултета политичких наука, коју су медији повезали са повећаним оболевањем запослених жена од рака, данима је пунила странице штампе. Протести због мобилних предајника потресају и суседну Хрватску.

Нема коначног „амин“ на питање да ли су и колико антене и базне станице мобилних оператера, које безмало „чуче“ на свакој згради, у ствари електромагнетне бомбе над нашим главама. А, с беспарицом их је све више. Тако су поједина еколошка гласила објавила да оператери, да би поставили антену на неку зграду, сваког месеца дају на руке или на рачун, ако је потписан уговор, 650-1.500 евра председнику кућног савета или директору предузећа чија је зграда. Мудрији те паре користе да среде улазе. За постављене базне станице и громобране наводно се плаћа много више.

Редакцији „Новости“ било је потребно више од месец дана да добије писане одговоре на дилеме у вези са овом материјом од надлежног Министарства за пољопривреду и заштиту животне средине. Питали смо их да ли у Србији неко мери ову врсту зрачења, ко контролише постављање антена и постоје ли правила где не смеју да буду постављене, колика је дозвољена граница зрачења, колико је зрачење код нас и где је највеће, да ли се некад прелази граница, и како смо рангирани у односу на остале европске земље, посебно на окружење.

Уместо конкретних одговора, на седам страна добили смо „објашњења“ поткрепљена мноштвом законских прописа, уз више него исцрпне информације шта је нејонизујуће зрачење, које врсте постоје, како је дефинисана граница излагања нејонизујућим зрачењима... На кључно питање - колико је зрачење код нас и да ли се прелази граница, одговор, међутим, није стигао.

Тако у Министарству, рецимо, објашњавају да су зоне повећане осетљивости подручја зграда у којима се особе могу задржавати и 24 сата дневно, школе, домови, вртићи, породилишта, болнице, туристички објекти, дечја игралишта... На њих не би требало постављати изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса опасне по здравље људи, дакле оне који прелазе граничне вредности. Многи тврде да су то и антене мобилне телефоније. За мобилне оператере оне се ту не убрајају, јер је зрачење у границама дозвољеног. Надзор врше инспектори за заштиту животне средине.