Молбе за рехабилитацију: 8.000 захтева за враћање части

ИМЕ Бошка Станаревића, паора из села Лончаника код Обреновца, по други пут нашло се пред судом када су његови наследници поднели захтев за рехабилитацију. Очекује се да Виши суд у Београду сутра донесе коначно решење којим ће овом невољнику бити враћени част и углед.

Несрећни Станаревић, земљорадник, власник 24 хектара земље и отац четворо деце, ухапшен је 28. фебруара 1949. Како објашњава Тихомир Константиновић, заступник његове породице, осуђен је за привредну саботажу јер није могао да удовољи превеликом разрезу из принудног откупа:

- Тражено му је 314 кг меса, 277 кг пасуља, 540 кг кромпира, 142 л ракије, 80 кг масти, 40 кг сувог меса и пет утовљених свиња, тежине до 130 кг. Осуђен је на три године тешког затвора и принудног рада, конфискацију целокупне имовине и да у року од 15 дана преда све што му је првобитно тражено осим пет товљеника (јер за тако кратко време не може да утови свиње).

Упркос свему овоме, може се рећи да је добро прошао у односу на јадног сељака Чедомира Јеринковића из Кикинде, који је такође ухапшен због принудног откупа.

- Завршио је у КП „Ниш„ и био изложен великој тортури. Његовој породици је на крају враћена само крвава одећа - каже историчар Срђан Цветковић, који ће муке свих политичких страдалника приказати у априлу на изложби „У име народа“.

ПРОПАГАНДА Сељаци су најжешће осетили нову власт

Цветковић подсећа да је репресија над сељацима после 1945. била толика да су широм земље дизани устанци. Тако је један избио у Панчеву, када су се сељаци дигли након што су двојица партијских активиста, у фебруару 1947, убила двојицу сељака. Сличних побуна било је и у Бачкој, Бежанији, а највећа је избила у Цазинској крајини - Ђурђевдански устанак (избила 6. маја 1950.). Та 1950. била је сушна и јако тешка, па је прозвана „годином гладних пацова“. Сељаци нису имали довољно летине, а намети су били све већи. Против репресије дигли су се српски и муслимански сељаци, од којих многи првоборци. На њих је послата војска. Петнаестак је страдало у борби, исто толико је осуђено на смрт, а на стотине је завршило у тамницама.

Познати радни логори били су код манастира Дечани, затим, рудник Трепча, па на Хомољу... Колективизација и принудни откуп попустили су тек 1953, пошто је са Западом склопљен економски аранжман.

Осим сељака, тих година страдали су и ситни трговци. Адвокат Константиновић успео је да рехабилитује тројицу:

- Први је Владислав Константиновић, апотекар из Ивањице, који је без пресуде стрељан са групом грађана поред Велике Мораве, у Чачку, код фудбалског игралишта Борца. Други је Божидар Марковић, власник хотела на Авали. За време рата Немци су заузели хотел, а њему дали једну просторију. Након ослобођења, када је пошао у Београд, сачекала су га двојица партизана и убила крај пута, а супрузи су забранили да га сахрани. Покопала су га кришом два младића, а свештеник му је одржао опело, после чега је и сам стрељан.

Трећи је случај београдског апотекара Ивана Предића, у чијим просторијама се и данас налази апотека преко пута београдског Правног факултета, у Краља Александра 78. Стрељан је у својој продавници лекова, на Митровдан 1945, пред супругом која је дошла по њега да иду на славу код кумова. Супруга, иначе учитељица, протерана је после на годину дана у Ђевђелију.

Према подацима Министарства правде и државне управе, од 2007. до данас вишим судовима поднето је 8.178 захтева за рехабилитацију. Нема података колико је тачно људи рехабилитовано, јер се захтеви и решења воде под истим бројем. Из статистике коју нам је доставило Министарство види се да је број у драстичном порасту од 2012, када је почела предаја захтева за реституцију. Јер, рехабилитација је услов за враћање имовине.

- Према мојим информацијама, до пре пола године позитивно је решено тек нешто више од 2.500 захтева, па претпостављам да сада број не прелази 3.000 - каже Цветковић. - Ово не прелази два одсто свих који су страдали после рата са пресудом или без ње. Неколико десетина њих је убијено, још толико је прошло затворе, ту су и сви којима су судили не само цивилни, већ и војни судови, ИБ-овци, жртве вербалног деликта... Најумереније процене показују да је до 1953. страдало више од 200.000 људи.

Цветковић верује да би ефекти рехабилитације били далеко већи да је почела крајем осамдесетих или почетком деведесетих, када је више људи било живо, а ране свежије.