Драгомир Сандо: Достојанство још нисмо изгубили

Раде Драговић

06. 01. 2014. у 21:00

Протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, професор Богословског факултета: У народу, упркос свему, има побожности и националног поноса. Неслога је вековно зло српског народа

ОДЛУКЕ о будућем статусу Српске православне цркве на Косову и Метохији не могу да се доносе без Светог архијерејског сабора - умних седих глава којима је више него икоме добро познато стање у покрајини. Црква ће тамо увек стајати на свом јеванђелском Христовом путу. Суд о томе колика ће цена тога бити, нажалост, најчешће доносе они којима су Бог, правда и истина далеко од ума и срца.

Овако у предвечерје празника Христовог рођења, поводом најава да би на бриселском преговарачком столу ускоро могло да се нађе и питање будућности СПЦ на КиМ, промишља професор Православног богословског факултета, протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Он, за „Новости“, напомиње да нам се све чешће намеће решавање „питања цркве на Косову“, као да је реч о некој приватној и парцијалној прћији, а не Епархији рашко-призренској, једној од више територијалних апостолских области СПЦ.

* Инциденти су честа појава на Косову и Метохији - малобројни Срби се шиканирају, пребијају, насрће се на њихову имовину... Шта је потребно да се догоди да Срби и Албанци прихвате једни друге?

- Кроз историју су границе често насилним путем мењане, а та врста насилности овде траје најмање два века. Косово и Метохија јесте историјска егземпларност. Непоштено би било да проблем не посматрамо двосмерно. Никада се нисмо питали шта је то што је требало да учинимо за шиптарски, или ако хоћете албански народ. Нисмо размишљали шта смо могли ми да учинимо како би горштачки, сирови, народ без културе, који је долазио иза Проклетија, постао бољи и цивилизованији. Крстио сам се од чуда када сам сазнао да су Албанци, наравно уз изузетке, и дан-данас народ без религијског утемељења. А да је припадао хришћанској кутури говоре нам Свети Јован Владимир, Мати Ангелина Бранковић Арбанаскиња и многи други...

ДРУШТВО НАС ЈОШ СТИДЛЈИВО ПОДРЖАВА * Народ у Србији живи у немаштини. Чујемо и да људи умиру од глади. Може ли црква да допринесе већој солидарности и бољем животу нашег народа?
- Решење је у западном профилу харитативне (милосрдне) мисије, уз нашу православну топлину. Црква је у протеклом времену много уназађивана, тако да још увек стидљиво правимо залет у том правцу. Вероучитељима поручујем да ћемо се повући из школа ако нам се деца која (не)иду на веронауку по успеху буду разликовала од оне која је не похађају. Није нам, ипак, далеко ново време када ћемо се, уз Божју помоћ, заједно усмерити на гладне и немоћне и пружити духовну бригу онима који су у болницама, старачким домовима, децом са посебним потребама... То је огроман потенцијал, у чему мање-више имамо стидљиву ширу друштвену подршку.

* Може ли се уопште говорити о помирењу?

- Поједине европске државе имале су широм света колоније од којих су стварале пријатеље. Наша мисија није ишла ни у једном смеру. По религијском инстинкту, више него на духовном утемељењу, албанске породице биле су чувари светиња Пећке патријаршије, Дечана, Призрена и због тога нису имале проблема. Народ је био пријемчив за веру прадедова. Они ће у наше време постати плен неке друге мисије. Много се тога променило у последње две деценије и тешко је говорити о чаробном штапићу који ће донети помирење. Показати изразе поверења на свим нивоима и молити се за помоћ Божју основно је у шта треба полагати наду.

* Велике силе годинама нам кроје судбину и испостављају захтеве који системски урушавају достојанство нашег народа и државе. Може ли да се повуче граница на којој треба одбити ултиматуме из света?

- Све наше слабости одвајкада су познате моћницима из света. Видне су и наше комшијске несугласице у којима више од века велике силе дају свој пуни удео. Прекрајање српске историје пре сто година ни у чему се не разликује од данашњих квазитумачења Гаврила Принципа! Нјихова љубав према албанском народу дискурсивна је бомбардовањем колоне њихових беспомоћних пре неколико година, баш као и Срба. Једино се није мењао ултиматум од пре једнога века: „Јогунасте Србе треба казнити“! Пошли смо беспоговорно за прекоокеанским светским бродом држећи се за конопац где обични заставник на палуби држи сечиво и непрестано нам њиме прети. Проблем чини сложенијим и вековно домаће зло - општа неслога.

* Често се говори да морамо да се суочимо са одговорношћу за догађаје из прошлости. Другима се гледа кроз прсте и за ововремене преступе, попут распиривања фашизма у европској Хрватској. Да ли су наши грехови заиста већи него грехови других?

- Аршини су мера интереса. Нашем емотивном народу то сазнање је сувише касно отворило очи. Питаћете може ли православље да се поистовећује са интересима? Ако погледамо православне Грке, Румуне, донекле Бугаре, па и Русе, видећемо да је у њиховој политици било више мудрости. Али њихове земље водили су људи којима је сопствени народ веровао. Нити једног честитог Американца или Европљанина у најдубљем смислу не занима политика његових вођа. Имају свој поглед на живот и колико им то омогућава лична егзистенција. Мудрост поменутих православних народа се огледа у томе колико су сачували националне интересе, своју веру и достојанство. Ниједан народ на овако малом простору није чинио такве заокрете као наш. Да је светосавски дух био и остао наша вековна константа, не бисмо се данас питали како се други према нама односе, већ би они у нама имали светле примере.

КО БАЦА КАМЕН, ПОГОДИЋЕ ХРИСТА * Сведоци смо очигледног, а неретко и нападног испољавања религијских осећања појединих верника - људи се крсте пролазећи поред храмова, ките бројаницама, истичу крстове... Сматра ли се то уобичајеним понашањем истинског верника?
- Прихватимо их као такве. Никада не можемо да будемо сигурни шта пребива у коме. Живећи у Цркви, ми смо као на маратону. Пут и трка су дуги и исцрпљујући и питање је ко ће стићи до циља. Остаје нам да се питамо колико је било дивних и одважних људи који су, падајући у разна искушења, нажалост, одустали од трке. Не бацајмо се ни на кога камењем, јер можемо заиста и несмотрено погодити самога Христа.

* Да ли ће пут у Европу, за који кажу да нема алтернативу, да нам помогне да се окренемо будућности и решавању актуелних проблема под чијим теретом живимо?

- Без сумње, хоће! Али ћемо то платити својом безличношћу у сваком смислу. То ће се остварити што новцем, што уценама, или новим погледима на свет. Живећи на Западу, посматрао сам то из најближе песпективе. Огроман је број људи честитих намера, учених, добронамерних и побожних, али готово сви они мишљење задржавају у својим двориштима. Када су имали прилике да се макар мало упознају са нашим богатим наслеђем, истински су се одушевљавали обичајима, уметношћу, вером, културом коју као такву нису познавали. Зашто све то, и ради чега, потирати и стидети се када је безброј жртава дато у залог онога што имамо? Отишло се сувише далеко зато што је доста тога испуштено - економски, привредно, културолошки... Када је Доситеј Обрадовић одшкринуо врата Европе, настало је пљување по Србији, а када је Европу изнутра упознао, онда је загрлио своју земљу и тепао: „Востани Сербије, востани царице!“

* Неслога је једна од особина српског народа. Постоји ли макар једно суштинско питање око кога можемо да постигнемо национално јединство?

- Подељеност око крупних питања постала је пројекција нашег живота. Ако не можемо да се објединимо и сложимо око много чега важнијег, како ћемо око баханалија. У времену које нам предстоји можемо очекивати још таквих изазова. У нашем народу заиста има доста снаге и добра. Кад смо најнемоћнији према другима, тада смо најјачи. Више пута сам се и лично постидео, видевши колико упркос свему у народу има побожности, достојанства и националног поноса.

* Често се чује да Срби јесу побожан народ, али да им црквени живот није јача страна. Може ли Црква да учини нешто како би ојачало и литургијско заједништво њених верника?

- Најтеже је бити литургијски и побожан човек. Побожан појединац значи бити у свему најбољи, јер је декларисан да је већ усмерен ка Богу. Побожан смо народ због предањског корена, а као појединци огледамо се у добијеној благодати и личном односу према својој вери. Није случајно што у свету данас влада велико интересовање за православље. Недавно сам у пратњи нашег патријарха био у најмногољуднијој исламској земљи, Индонезији. Нјихов начин живота могао би нам помоћи да се препознамо у савременом православном начину живота. Можда некоме личи као апсурд, али да се проверити.

ЦРКВА И АКТУЕЛНА ЗБИВАНЈА

* Део јавности Цркви замера да се превише бави дневнополитичким темама. Где је мера учешћа Цркве у актуелним збивањима у секуларној држави?

- Не пристајем на констатацију да живим у секуларној држави. То нека буде избор декларатора или оних који се у њој тако осећају. Као и заговорника сваке врсте сопствене слободе, па до оне настране. Никада нисмо питали за мишљење народну већину која нам замера да Црква није у довољној мери и живље присутна у нашем јавном животу. Питајте све озбиљније грађане света знају ли они за те баријере, какве су и колике су код њих? Патриотски, вредни и забринути народи такмиче се у стварању добра, а положај и власт ће доћи пре или касније, зависно од нашег стрпљења. Као што много тога није на свом месту, и за ту врсту разграничења око учешћа црквених личности у дневној политици мора се сачекати скорије време и одговор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Milos

07.01.2014. 06:15

Veliki pozdrav za oca Dragomira od njegovog studenta iz Toronta.Hristos se rodi!

SMOKI

07.01.2014. 13:25

Sta su to "CRKVENE LICNOSTI" voleo bih znati? Da li je dragi nam BOG stvarao svet, narod i veru preko bilo kakvih licnosti, pogotovu crkvenih. Mislim da je pogresno i udaljavajuce deluje za vernike nekakvo saznanje da prko nekih LICNOSTI prilazimo vise BOZIJOJ milosti. SVI smo mi iste licnosti u veri samo sto svako radi svoj posao po BOZIJOJ volji. Svako drugo tumacenje po meni je podvlacenje drzavnim politicarima da bi narod bio pokorniji i mirniji. Sem SVETACA u veri nema LICNOSTI.