Поглед искоса: Украсни мотиви на повезима хиландарских рукописа

"Варијације предмета књиге нису измениле ни њену функцију, ни синтаксу већ више од пет стотина година. Књига је попут кашике, чекића, точка или маказа. Када се једном достигне савршенство, немогуће је ићи даље", каже Умберто Еко. Књигу, једног од најузорнијих представника хришћанске културе, употпунио је и довршио књиговезачки занат као вид примењене уметности. Изумели су га Иранци, као и онај омот којим се неки спис потпуно прекрива да би се што боље заштитио.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Поглед искоса: Фантоми слободе кроз ликовну уметност Мирослава Шуковића

Прве штампане књиге нису се куповале укоричене већ само странице које је касније требало увезати. Разноликошћу повеза тих књига које сакупљамо може се објаснити једно од задовољстава које налазимо у библиофилији. Разлике у повезу два примерка исте књиге могу бити од великог значаја, како за лаика тако и за антиквара. Тек негде на размеђи 17. и 18. века први пут почињу да се продају укоричене књиге. Постоје стога и колекционари који се интересују искључиво за повезе. Њих не занима много садржина књиге. Умберто Еко додаје: "Већ и сама чињеница да је неку књигу укоричио Маријус Мишел или Троц-Бозоне довољан је доказ како је она за њих по нечему вредна. А затим, требало је водити рачуна о још нечему. Ако сте хтели да вам књигу укоричи Троц-Бозоне, понекад сте морали да чекате и пет година".

Сада и овде домаћи као и страни колекционари из више земаља стрпљиво чекају да им књигу одене у лепо рухо Александар Ћеклић. Никада у Србији није постојао такав мајстор књижног повеза, а вероватно ни такав мајстор уопште. Самоук у свом занату, овладао је енглеским језиком да би проучавао највеће ауторитете за историју и праксу повеза књиге (неке је касније и исправљао у њиховим погрешкама), ушао је у све тајне своје уметности и у паралелни занат марморирања хартије, дотле да је постао члан дизајн секције УЛУПУДС-а и стални гостујући предавач на два уметничка факултета. Једино он у Србији зна све о византијском повезу, рестаурира га, прави, проучава као научник који објављује стручне радове и учествује на симпозијумима, али и изучава целу историју српског књиговезништва, сакупљајући повезе старих мајстора, машине и алате, не би ли отворио Музеј српског књижног повеза.

Само у њега имају поверења монаси манастира Хиландар, пуштају га у ризницу, где је годинама проучавао наше и византијске старе повезе. Само део тих истраживања представљен је на изложбама "Украсни мотиви на повезима хиландарских рукописа", које обухватају књиге од 13. до 18. века, у Педагошком музеју у Београду у октобру и Центру за културу и уметност Алексинац у новембру. Ћеклић, и сам по изгледу и начину живота монах, открио је велико симболичко и стилско богатство старих мајстора књижног повеза, њиховог рада заборављене лепоте и продубљеног смисла, научно обрадивши ту област и у каталогу на стотину страна.