СВЕТСКА ЕКСКЛУЗИВА: Необјављени рукописи нобеловца Орхана Памука

ВЕЛИКИ светски писац и нобеловац Орхан Памук, чије су књиге преведене на готово 60 језика и продате у више милиона примерака, "Вечерњим новостима" ексклузивно је уступио делове својих нових, још необјављених рукописа, романа, есеја, разговора, поводом јубилеја нашег листа, 65 година од оснивања.

Пред читаоцима "Новости", недељом, у наставцима, наћи ће се фрагменти из врхунске прозе и оригинални цртежи турског писца, из његовог личног дневника.

Ову јединствену светску ексклузиву објављујемо посредством издавачке куће "Нова књига" из Подгорице, и њеног директора Предрага Уљаревића, издавача дела нобеловца Орхана Памука у Црној Гори.

У овом броју пред нама су две приче: "У лифту" и "Мала посекотина", као и делови Памуковог предавања, припремљеног, овог пута на тему његовог чувеног романа "Жена црвене косе". Текстове је за "Новости" превела Јована Бумбер Јаковљевић.

"Вечерње новости" имале су част и да децембра прошле године објаве ексклузивни интервју са великим писцем, који је дао нашем уреднику културне рубрике Браниславу Ђорђевићу. Памук је тада боравио у Подгорици због уручења награде "Књижевни пламен", чији оснивачи су још један нобеловац Марио Варгас Љоса и издавачка кућа "Нова књига".

И тада је, баш као и сада, Памук одлучио да нашој кући укаже велико поверење и нашим читаоцима приреди велико задовољство.

У ЛИФТУ

ЈА и пластичне кесе у мојим рукама, стајали смо тако на овоме свету, гледајући своја посла. Нимало нисмо били свесни ни себе, ни тог света, кад се одједном отворише врата лифта.

Знате оно када стојите у лифту сами са својим мислима, па се изненадите када се он наједном отвори.

Лепа жена. Лепа жена? Чак ни у то не можете да будете сигурни. Нејасно, попут сновиђења, на тренутак сте искоса опазили њено лице и тело или пак нисте успели да их опазите. Из животног и из искуства из лифтова, знате да се можда и не ради о некој лепој жени, већ да је то само ваша уобразиља. Лифт тада замирише на парфем, а вас заокупе мисли о сопственом животу.

Да ли ми јакна стоји укриво? Да ли ми је кошуља изгужвана? Да ли сам добро обријан? Да ли је све како треба и на свом месту - моја коса, држање, кесе?

Који спрат?

Њена рука, доспела из неког другог света, најпре притиска ваш спрат.

Све те њихове руке... свака има дуге и неговане нокте, свака има властити живот.

ПОСМАТРАЈУ вас из тог свог живота и размишљају о вама: неки човек. Неки странац.

Но, већ сам се навикао на то да будем "неки човек". Не зазирем од те тишине у лифтовима која чини да се осећате чудно. Не дође ми да изненада пољубим или убијем особу која се налази са мном у лифту, као што је био случај када сам био гимназијалац и студент. Покорно сам се повиновао правилима нашег путешествија овим светом, па и правилима вожње лифтовима. Спрат по спрат, врата сва налик једна на друга, животи.

Одједном сам се нечега досетио. Како ми то малопре није пало на памет! Па треба да, тобоже, бацим поглед на сат! Подигао сам руку и жустрим, али грациозним покретом, савио ручни зглоб. Узгред, носим "ролекс", но, то сад нема везе.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Орхан Памук: Нисте мали док имате велике приче

БАШ ми фино лежи та тачка: Господе, колико је то сати, ја сам тако заузет човек! Ево, извол'те, уверите се и сами: морам да погледам на сат, јер ја сам препун обавеза! Аха, то вам кажем! Па, извините, лепа госпођо, али сада уопште не размишљам о вама, заокупљен сам крупним, светским питањима и дубоком проблематиком попут оне шта је смисао живота. Схватили сте, зар не, да гледам на сат питајући се да ли ћу успети да стигнем да важне послове обавим на време. Може бити да ми управо звони телефон, а на вези је премијер. Можда сте закључили да поседујем неко изузетно имање са све коњима или можда имате осећај да водим буран живот пун згода и незгода. Међутим, у пластичним кесама које држим, налази се килограм јабука, килограм поморанџи, пола хлеба, једна конзерва туњевине, као и две нове књиге... Не, све то сигурно није видела. Но, најмање што је свакако могла да примети јесте да не желим да лепим женама у лифтовима буљим у лице и да се због мене ико осећа непријатно.

ДА ЈЕ свако обзиран и пажљив колико и ја, живот би био посве друкчији.

Али, ипак, то што са вама, са свима вама, тако ћутке стојим у лифту, чини живот, шта знам, некако чудним. Због тога вам на крају, на изласку из њега, безнадежно поручујем:

"Довиђења."

МАЛА ПОСЕКОТИНА

ПОНОВО сам се посекао док сам се бријао. Овога пута, било је то тик испод доње усне. Посекотина је била дубока, јер се на поменутом месту одмах појавила црвена капљица; црвени, крвави кружић, који се постепено ширио под блештавим купатилским светлом. Размазао се кад сам га испрао. А моје лице је увек исто. То нико не примећује, међутим, то је увек оно, једно те исто, моје лице.

Човек у таквим тренуцима схвати да је живот једно понављање и да се мало тога мења. Не, можда је прецизније овако рећи: када се посече приликом бријања, човек схвати да постоје многе ствари које се никада не мењају. И ниједна од њих није битна. Једина промена је што ми крвари испод доње усне.

Пусти то, пусти, мисли на нешто друго.

Да ли да ухватим трајект или долмуш? Да ли да касније поједем тост са качкаваљем или пилећи донер? На кожи ћу ускоро осетити свежину чисте кошуље и удахнути њен мирис. Хладна вода, да, за све је добра хладна вода. Е, па, хладна водо што убрзаваш циркулацију, тебе пљускам по лицу. Моја кошуљо, столе и столице, гледајте само како ћу мало касније сићи низ степенице. Живот, плочници, аутобуси, врата, сви они ме чекају.

Рана испод уста ми, међутим, и даље крвари.

СТАЛНО идем са покиданим дугмићима и зарозаним чарапама; дајем погрешне одговоре преко телефона; никако не успевам да вам се умилим; редовно се сударам с вама иза ћошкова.

Волео бих да све могу из почетка. Славина. Лавабо. Огледало. Свет у пуном опсегу. Био бих пажљивији да сам знао да ће ово да се деси.

Нека крв остане унутра; нека унутра остану ђаволи, дивљи снови, мрачне олује.

Гледајте ме, попут каквог прецизног и умешног хирурга држим бријач елегантне дршке и танког, оштрог сечива и сваког јутра на себи изводим ову озбиљну операцију без капи крви. И као што и сами видите, ја сам мушкарац. У џепу су ми кључеви и ситниш, на ногама отмене ципеле, уз ивицу усана сасушена тачкица крви.

Станите да и ваше животе доведем у ред, да средим оно што недостаје, да очас посла решим и ваше проблеме! Није онако, него овако; биће овако, а не тако; урадите то, добро сам промислио; мој одговор и држање, како вам се чине?

ДА, ЗНАМ... док сам се јутрос бријао... моја блиставобела кошуља с белим оковратником... не, нисам то рекао... а, ви сте опазили моју усну... кажете да нисам приметио доњу усну, кажете да сам је посекао...

Да сам неко ко обраћа пажњу на такве ствари, да ли бих се на њих заиста и обазирао?

ПРОЧИТАЈТЕ И: Памук: Андрића сматрам својим претечом

ЗАПИС О РОМАНУ"ЖЕНА ЦРВЕНЕ КОСЕ"

СМАТРАМ да легенде, књижевност, филозофија и етика на известан начин формирају друштво као такво. Мој роман ("Жена црвене косе") написан је на основу старих прича, у то нема сумње. У њему постоји мотив бунара, мотив тајанствене жене, постоји љубомора, затим жена која обмањује мушкарца (као што је чест случај у "Причама из 1.001 ноћи"), а расправља се и о односу између оца и сина. Кроз поменути роман провејавају многобројне приче.

Мени се допадају те сличности. Мислим да је то у неку руку и мој задатак. Оно што сам урадио у овој књизи јесте да сам познате легенде и познате старе приче довео у везу са различитим цивилизацијама, моралом, филозофијом, метафизиком, као и начином понашања и живота, а затим у све то уткао праву причу. То је оно што роман чини оригиналним.

У "Жени црвене косе" блиско следим и мисао Фројдовог ученика Јунга. Код Јунга постоји нешто што се зове "архетип". Он каже да се људи рађају с неким унапред усађеним културним обрасцима и да се њима воде негде у дубинама своје душе и забаченим куцима свести. У позадини наших живота велику улогу играју и одређени текстови, колико и поједине жеље које потискујемо и за које не желимо да знамо.

ЈА помало верујем у мисао да стари текстови формирају подсвест човечанства. Чини се као да заправо нема потребе седети у библиотеци и ишчитавати све књиге, јер, информације свакако пронађу пут до нас. Добијамо их посредством друштва и окружења, чак и ако уопште не читамо... религија је такође са свим тим у блиској вези. Монотеистичке религије су толико тога преузеле од Старе Грчке и Египта.

Најинтересантнија су пак она места где се све те легенде међусобно прожимају. А ја сам, спојивши тако две приче у овом роману, имао за циљ да читаоца натерам на размишљање.

ИСТАНБУЛ У СРЦУ

ОРХАН Памук је свој први роман, "Џевдет-бег и његови синови" објавио 1982. године, а дело "Бела тврђава" из 1985. донело му је међународну славу.

Роман "Нови живот", о студентима очараним мистериозном књигом, објављен у Турској 1994, постао је једна од најчитанијих књига турске литературе, а уједно је и први писац из ове земље који је 2006. добио Нобелову награду за књижевност.

Памук је свој живот (изузев три године у Њујорку) провео на улицама Истанбула, у истој градској четврти, те и сада живи у кући у којој је рођен 1952. Добио је и многе европске и светске награде.