Лане Гутовић: Не само да верујем у чуда, ја живим у чудима

Не да се годинама Милан Лане Гутовић. Не да се... Ником, а вероватно и - никад. Најлепше тренутке скрива у шкрињи сећања коју ће, некад, даровати само онима у које верује. Можда, некад, у ту групу сврста и нас - с којима, вероватно из лошег искуства, разговара само писмено.

Добро, поштујемо такву његову одлуку, али би у читавој овој причи било неправедно да не почнемо с бриљантном улогом овог глумачког виртуоза у представи “Шупљи камен” једног од највећих светских драмских писаца Николаја Кољаде. Ова представа у режији Татјане Мандић Ригонат, која ће отворити фестивал у Јекатеринбургу, по свему је јединствена. У младост враћа јунаке трећег доба, заборављене и препуштене судбини.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Цео век се дичимо лошим примерима

Гутовићу, који, уз Бранку Петрић, Раду Ђуричин и Љиљу Стјепановић, потписује ову прелепу оду животној радости зрелих година, не дозвољавамо да остане на том терену. Пребацујемо лопту изван његовог, уметничког поља. Питамо га:

* На Србију и Србе навалиле се и ала и врана, никако честито да продишемо. Видите ли краја овом невремену?

- Видим да се на Србију навалила једна врана и једна ала, али нема помоћи... Не видим крај. Не знам због чега ми је на ваше питање пала на памет ова прича: “У турска времена привели су аги неку девојчицу. Девојчица моли: ‘Пусти ме, аго, још мало док порастем...’ ‘Слободно, ти, ‘ћери расти док се ја не распашем...’” Аге, але и вране на нама праве редаљку, а оно што ми називамо лепим временима само су паузе док се следећа врана и ала не распашу.

* Да ли је сада непристојно говорити о малим стварима које чине живот, док село гори?

- Сада је не само пристојно него и нужно говорити о таквим стварима, јер је то једини збег у који можемо да се склонимо од пропаганде и свињарија које прате велике теме. Мале теме су наша бежанијска коса... Нешто као хумор.

* Имате ли рецепт како да обичан човек избегне неумитни казан у коме се све снажније крчка оно време за које смо говорили: “Јао, само да и ово прође”?

- Немам рецепт, а и да га имам не бих вам рекао. Када се види ванземаљац или нешто необично, паметан о томе ћути јер ће га направити будалом и лудаком они који у чуда не верују. Ја не само да верујем у чуда, ја у чудима живим. Нећемо имати шансу да живимо мирно. Људи који су на власти морају нужно да буду активни јер ће да пропадну и постану непопуларни. То вам је као код барских птица које лове у муљу. Оне морају да се премештају са ноге на ногу јер ће их муљ од кога живе прогутати.

* Где да обичан свет нађе уточиште и прибежиште кад је невоља, чини се, непролазна?

- Нигде. Неки стручњаци кажу да је презир довољан, али видите и сами да није. Сиријске избеглице које у хиљадама некуда иду сматрају да су га нашле... Наша деца их имитирају. Ми матори ни пензије нисмо сачували. Ако успемо да сачувамо органе, добро смо прошли. Када прођемо, наравно.

* У нашој новој српској драми, каква је позиција уметника, који је, каже се, с једне стране вечно ренесансна личност, а с друге човек који располаже прикључцима за најмодерније тастатуре света?

- Видим да говорите о неком идеализованом уметнику кога нисам никада упознао, мада живим у том свету. Тај фиктивни уметник из вашег питања вероватно има добру позицију, али реални уметници ту позицију изгледа немају.

* Вас нема на партијским листама, на улици, у парку, на митинзима: да ли се ви то више не разумете у политику или вас је окрзнула и опоменула, оно кад сте једном били?

- Не. Не петљам се, не зато што не разумем, него зато што разумем политику. То је дисциплина која ме дубоко не занима, али ми омогућава да навијам и тако политиком заменим утакмице на које не идем.

* Као заљубљеник у лепоту крчединске обале, с које често забаците удицу, могли бисте, можда, да посаветујете како да изађемо на крај са пецарошима који у туђој крви лове своју златну рибицу?

- Људи се деле на оне који убијају, а то су војници, и оне који свађају људе - а то су политичари. И на оне који хране и једне и друге - а то је народ. Склада значи има. Само је питање како у том складу да уживамо, а то је вештина сваког појединца понаособ.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Глумац Бранко Цвејић хитно оперисан

* Има једна ваша више него речита фотографија, на којој у родитељском дворишту живописне Умке припремате дрва за зиму. Поруку је мало ко разумео. Зашто смо све даљи од села и родног огњишта?

- Будућност је у градовима. Слобода коју има човек са села је све више неподношљива. Како уђе у град он постаје зависник од струје, телефона, картица... Устајања када му кажу... Укратко, многих детаља који га све више стежу, а његов задатак је само да у томе нађе уживање. Зидине градова су некада штитиле оне у граду од дивљака ван града. Сада би села требало да имају зидине и штите се од ових дивљака из градова.

* Казали сте, не тако давно: “Умем да будем сам, уживам у самоћи.” Може ли самоћа о којој је писао и Маркес да буде извор надахнућа?

- Кажу да у самоћи може да живи само животиња или Бог. Бог нисам, па ми се избор свео на животињу. За мене самоћа може да буде све, а друштво може од мене да направи само саговорника за ваш лист.

* Руси говоре: љубав ће променити свет, а време које ми живимо све нас више удаљава од ове изреке. Верујете ли ви у величину и снагу љубави, познајемо ли ми Срби довољно њену моћ као што је познају и поштују источни народи?

- Љубав може да промени свет сигурно, али јој за ту операцију треба терен, а терен може да брани само са С-400 и авионима пете генерације. Са тим романтичним терминима “љубав” збуњујемо децу, која су преко ријалитија већ савладала љубав у неколико поза и прешла на практичније методе промена света. У радњу са музичким инструментима отац доводи сина да му купи виолину. Продавац каже: “Какву виолину? Шта ће му виолина? ‘Калашњиков’ му купи!”

* Пензионер сте а радите као да сте на старту каријере. Час сте у Крагујевцу, ето вас у Чачку... Да ли сте ви у неиспуњењу петогодишњег пензионерског плана или смехом лечите народ?

- Испуњавам редовне обавезе. Ништа нема у том ритму чега није било и пре.

* Доследни сте у подршци скромности и несебичности као врлинама. Како се и зашто догодило да оне, ипак, постану превазиђене до те мере да смо понекад постиђени оним што је у нама лепо и племенито?

- Човек је постао лош материјал. Бог који је живео у њему је потиснут, а ту празнину је попунило нешто друго што од нас чини ово на шта неодољиво подсећамо, мада се шминкамо и улепшавамо. Боримо се против криминала, а једина критичка здрава клима влада баш тамо. Убијају се. Ко сматра да је то лоше нека упореди олајавање опозиције од стране власти па ће видети колико убиство може да буде племенит чин.