Цео век се дичимо лошим примерима

Почетком јула 1870. године петнаестогодишњи кнежевић Милан Обреновић престао је да мамуза свог дрвеног коњића, поклон из Пеште госпође Маце Пунктаторке, и зајахао једну оцвалу даму, пуковниковицу Б. До ове садржајне промене у кнежевићевом животу није дошло његовом вољом". Овако почиње изузетно забаван и духовит роман "Подвизи и страдања грофа од Такова" Дејана Михаиловића (1951), у издању "Лагуне". Прича о несвакидашњем животном путу кнеза и краља Милана Обреновића IV (1854-1901), првог модерног српског државника, али и о нашем менталитету и заблудама.

На питање у којој се мери његов главни јунак разликује од оног из историјских књига и уџбеника, писац каже:

- Овде је у питању фикција. Историјска грађа је послужила за реконструкцију приче о првом нововековном српском краљу и творцу модерне и независне Србије окренутом Западу, о једном несрећном владару који је оклеветан, презрен и најзад прогнан из земље где су се одувек примале теорије завере. И историја га је заборавила, као у некој великој расејаности, да парафразирам Радомира Константиновића. Према Милану су због хировите нарави и непопуларних одлука савременици и касније публицисти и историографи у великој мери били неправедни, наглашавајући његове људске слабости, а занемарујући његове државничке заслуге, као што су независна Србија, изградња институција и доношење модерних установних закона.

Од ступања на престо, готово је био дечак, Милан је морао да се суочава са завађеним намесницима, сукобима у влади и парламенту, интересима великих сила...

- Доба Belle Еpoque у Европи било је у Србији време порођајних мука једне вазалске нације, патријархалне земље на рубу Оријента, опседнуте колективним сећањем на своје пропало средњовековно царство, која је свим силама настојала да се отргне из ропског загрљаја Османске империје и пригрли европске вредности. Али модернизација Србије и формирање институција створило је услове и за прве теорије завере, за популистичке покрете, и тиме могућност за једно друкчије, ванисторијско, такорећи конспиративно тумачење догађаја. Аустрија, Русија, Француска, Немачка, Енглеска искористиле су прилику да уђу у простор ослобођен потискивањем Турске са Балкана и истакну своје интересе, а на унутрашњем плану развила се партијска утакмица, која се традиционално одвија у сукобу две главне оријентације: прозападне и происточне, европске и славјанске.

Млади кнежевић на крају је закључио да је у најбољем интересу Србије да се окрене Западу...

- То је учинио упркос Пашићевим радикалима, карађорђевцима, српској цркви, патриотским покретима и словенским комитетима, због чега су и он и његова династија платили најскупљу цену. Данас Милан нема споменик ни у Београду ни у Нишу, али је зато усред распада Југославије и међународне изолације Србије пре 20 година подигнут монументални споменик Николи Пашићу, оцу српског популизма и првом председнику југословенске владе. Има се утисак да се као народ стално, већ цео век, дичимо лошим историјским примерима.

Краљ Милан са сином Александром

Изградња такозваног гвозденог пута, односно железничке пруге, претворила се у једну од највећих афера тог времена.

- Ендемска болест нације је корупција. Бонтуова афера је избила пошто је концесионар изградње "гвозденог пута", француски берзански мешетар Пол-Ежен Бонту, банкротирао и изазвао пад француске берзе и крах српских финансија. Зна се да је на Берлинском конгресу 1878. Србији призната независност уз обавезу да изгради железницу која ће повезати Беч са Цариградом. Али мало се зна да су се у трци за добијање, тј. давање концесије, коју је на крају добио Бонту, многе наше познате и неприкосновене историјске личности компромитовале и после сву кривицу за крах свалиле на кнеза Милана, оптужујући га да је склопио уговор са нечистим силама да би прогласио краљевину.

Милан је био и дубоко разочаран одлуком свог сина, краља Александра, да за жену узме Драгу Машин?

- Мало се помиње да је краљевић Александар заволео Драгу Машин растрзан између својих амбициозних и посвађаних родитеља, владара, али и да је под притиском политичара, јавности и сопствене владарске и династичке дужности, пред сам Мајски преврат, намеравао да се од Драге растави и ожени неком фертилном европском принцезом. Али било је већ касно, па се и он уписао на црну листу убијених српских владара у последња два века. Тек понеки, као краљ Милан, имали су срећу да буду само отерани са опасне балканске позорнице. А када вам историја сервира и такав куриозитет, да живот једног владара смести између два црна 29. маја - оног 1868. кад су му убили стрица, кнеза Михаила, и оног 1903. кад су му убили сина, краља Александра, и затрли лозу - није потребно много ни измишљати.

НИСУ СЕ РАЗУМЕЛИ

Милан Обреновић IV је умро 29. јануара 1901. од запаљења плућне марамице у својој 46. години, у приватном бечком стану који му је уступио цар Фрања Јосиф. Крај његове постеље од првог до последњег дана био је његов пријатељ гроф Еуген Зичи, каснији старалац Милановог ванбрачног сина Ђорђа. Према његовим успоменама, последње Миланове речи биле су "Па, ипак, нисмо се разумели, народ и ја".

ШЕСТ АТЕНТАТА

* Шта је било могуће утврдити о атентатима на Милана Обреновића?

- Доживео их је шест: два као кнез, два као краљ и два као екскраљ, али починиоци прва два, Теразијске бомбе и Смедеревског намештаја нису откривени. Овај потоњи атентат мање је имао намеру да угрози живот, него да младог кнеза понизи на дослован и најпримитивнији начин, и упозори га ко уистину одлучује, с обзиром на то да су уместо њега као малолетног још владали намесници.