Александар Јерков: Имамо књижевност која је боља од нас

МЕЂУНАРОДНИМ сајмовима књига, тo je моје уверење, увек треба посветити више енергије, воље и средстава. Ово не треба схватити као критику, то је сугестија Министарству финансија и Влади за повећање будућих буџета за културу. Важно је да будемо присутни на што више светских манифестација писане речи. Ми смо мали и не можемо за себе везати велику пажњу. Не треба ни да фантазирамо како ће сви да виде да имамо величанствену књижевност, а имамо књижевност која је боља од нас. Али оно што морамо јесте да оставимо свој знак - да свет види да постојимо.

Ово, за “Новости”, каже проф. др Александар Јерков, директор Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић”, која од почетка године организује програме наших наступа на међународним сајмовима књига. Због најбољег и најцеловитијег предлога, путем конкурса, тај сложен и одговоран посао поверен је овој нашој значајној институцији. Добар програм показао се на сајмовима у Лајпцигу и Техерану, а амбициозно се припремају за учешће Србије у Пекингу, Москви и Франкфурту. Сајам у Пекингу почиње за десетак дана, припреме су у пуном јеку.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Srpska proza danas

- Имаћемо леп, уређен и добро осмишљен штанд, прилагођен томе да привуче кинеске читаоце - каже Јерков. - Желимо да се упркос великој разлици и великој дистанци са њима сусретнемо. Направили смо величанственог змаја од кинеских знакова - наслове наших књига преведених на кинески. Неки ће их посетиоци препознати, неки ће их сада запамтити. Изложићемо кинеске књиге преведене на српски, као и селекцију најзначајнијих српских издања. У фокусу ће бити обележавање стогодишњице Великог рата, улога великих писаца у њему, као и значајни јубилеји који се ове године прослављају, пре свега Црњанског и Десанке.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: MEĐUNARODNI SAJAM KNjIGA U TEHERANU: Otvoren štand Srbije

* Ко ће од писаца представљати Србију?

- Владимир Кецмановић и Драган Бошковић. Кецмановић иде као писац и публициста, а представићемо и његов сценаристички и стрипаџијски рад. Бошковићеву необичну поезију, која је мешавина рока и савремене културе, презентоваћемо на несвакидашњи начин. Носимо снимке целог академског бенда који пева његове стихове. Не можемо да очекујемо да ће те стихове Кинези разумети, али уз музичку подлогу, са којом могу да пронађу заједнички језик, осетиће српску поезију. И Орфеј је певао стихове уз лиру.

* Само недељу дана после Пекинга идете у Москву...

- Идемо у братско окружење којем је блиска и наша ћирилица, коју смо презентовали и у Техерану. Показаћемо калиграфски исписане ћириличке записе и у Кини. Код Руса идемо као код својих, наше су блискости вредне, али и разлике. У Москви ће бити представљен и Београдски сајам књига, а са нама ће бити и писци Владан Матијевић и Никола Вујчић, управо излази и књига Драгана Великића. О српској књижевности говорићемо Зоран Аврамовић, Драган Хамовић и ја. Припремамо још нека лепа мала изненађења. Иначе, договарамо се да штанд на сајму у Франкфурту, уколико је то икако могуће, буде атипичан. Када би визуелно био налик ономе у Техерану - функционалан, различит, технолошки напредан, било би дивно.

Фото Војислав Данилов

* После наступа у Техерану, где смо били почасни гост, можете ли нам рећи колико иранска публика познаје нашу књижевност?

- Врло мало. Читаоци су били у прилици да се донекле упознају са српском литературом, имали смо богат програм, организован је занимљив разговор наших и њихових књижевника. Долазило је доста новинара, а њихови писци интересовали су се како да се преведу њихове књиге на српски језик...

* Како вам у односу на друге сајмове књига делује наш, београдски? Не изгледа ли вам да све више личи на шопинг мол?

- Реч је ваша, али ја је не бих прецртао. Напротив. Бићу нежан, да не будем лицемеран, јер сам радио у комерцијалним издавачким кућама. Цела концепција арене Београдског сајма је, по мом мишљењу, промашена. Она би требало да буде мали храм књиге, место сусрета са писцима, а не велика трговина. Не треба да будемо алергични на продају књига, али она треба да се одвија у некој ипак сведенијој мери, можда као некад на галерији и у другим халама. Примарно би требало да буде упознавање са књигама, а не страховито динамична и строго комерцијална активност - купи и бежи! Београдски сајам је тиме као историјска институција културе угрожен.

Фото Војислав Данилов

* Да ли је слична ситуација и на другим сајмовима?

- Они имају потпуно другачије концепције. На већини сајмова не можете ни да купите књиге, а ниједан се не своди само на њихову продају. Али, као сва нова друштва, и ми се тумбамо између различитих могућности.

* Колико велики издавачи утичу на формирање укуса наших читалаца?

- Увек велики издавачи формирају укус читалачке публике, али то је улица са два смера. И укус читалачке публике формира шта ће да раде велики издавачи. Једни се улагују другима, а други се прилагођавају првима, и тако укруг као да из њега нема излаза, а има. Не бих осудио само два-три велика издавача чији избори обухватају изврсне књиге, али и најгори паралитерарни бофл. Пре бих осудио опште стање свести и културе у нас које нас вуче ка томе да је боље објавити бофл, да не кажем сваки пут треш, него озбиљну књигу.

Фото Војислав Данилов

* Зашто тако мислите?

- Зато што ће издавачи лакше да продају једну ружичасту или туфнасту културу, него што ће продати нешто што је гримизно или лазурно. Лакше ће се продати нечији простачки узвик, него нечији деликатни стих. Али, то што је лакше, не значи да је боље. То што је уносније, не значи да је вредније. Некад се вредност мерила тиме што је постојала нека скала до које треба да се добаци, данас се мери колико је ко зарадио. Слушам простачке приговоре неких полуписаца и полуписица, што још нису добили критичку потврду да вреде, а заправо сањају да им се круна стави на главу. Нека пишу и нека зарађују, али било би пристојно да ћуте, они савршено добро знају шта раде. Њихов треш тера нас на стид, то није успех него срамна тривијалност.

* Да ли се и у нашој савременој књижевности препознаје утицај актуелних ријалити програма?

- Савремена књижевност се не претвара ни у “Фарму”, нити у “Парове”, књижевност је књижевност а будалаштине су будалаштине. Савремена паралитература, треш, не претвара се, него јесте ријалити и пинк менталитет. Постоји и културолошки значајна популарна и жанровска књижевност, иако није велика уметност она је културолошки позитивна и говори о човеку и томе у каквом свету живи. Паралитература је нешто друго, она пропагира примитивности најгоре врсте.

Фото Војислав Данилов

* Имају ли књижевни критичари храбрости да се суоче са паракњижевношћу?

- Један велики писац је написао: “Не можете топом пуцати на кокош”. Бофл продукција се не критикује озбиљним критичким мишљењем, него јасним ставом. Александар Јерков, професор српске књижевности и критичар је елитиста који верује у високе вредности српске културе, труди се да студентима представи најбоља дела српске књижевности, а то што те квазисписатељске особе пишу уопште није књижевност. То је најобичније дрљање по папиру које чак и ако има комерцијални успех није ништа. Део те продукције је и водитељска књижевност особа које су имале успеха у јавности и схватиле да се може брзо и лако нешто написати и зарадити. На заради им честитам, али им не честитам на томе што идеју писања хоће да претворе у тривијалност.

НЕОСВЕШЋЕНИ ЉУДИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ

ЋИРИЛИЦА је једно од наша два писма, притом, историјски прво и право наше национално писмо и зато је промовишемо на свим сајмовима - каже директор Универзитетске библиотеке. - Ћирилицом не прогањамо никога, него желимо да нашу традицију, као саставни део наше културе, свима покажемо. Онда свако може слободно да бира, али треба да има стварно могућност избора. Само неосвешћени људи, нажалост и многобројни аутошовинисти, могу бити против онога што је саставни део сопствене историје.

Фото Војислав Данилов

На новоодштампаном евру нису више само грчка слова, него и бугарска ћирилица. Кад они којима смета ћирилица објасне Европи да треба да избаци бугарску ћирилицу, нека се јаве да наставимо дијалог за који нису спремни. До тада би било боље да поштују историју свог народа и своје културе, а нека пишу како хоће, ја најчешће и не знам да ли пишем ћирилицом или латиницом. Па опет не бих да ћирилица у Србији нестане да би се неко радовао пропасти свега што је траг српске прошлости и део је нашег идентитета.