Небојша Брадић: Балканско цвеће зла брзо буја

ПОСТАВИО је на сцену нека од врхунских дела српске књижевности, био на челу пет позоришта (Народно, Атеље 212, Београдско драмско, Крушевачко, Књажевско-српски театар), у једном мандату окушао се као министар културе и информисања, да би последње три године Небојша Брадић посветио месту уредника Културно-уметничког програма РТС. У години великог јубилеја (шест деценија Јавног сервиса) и на измаку још једне позоришне сезоне, овај свестрани уметник сумира све наше културне предности и недостатке, путеве и странпутице, старе и нове узоре...

- Култура показује где је место свакој нацији или појединцу у оквиру веће, светске приче. Елите су у 19. веку, када се и формирала нација у модерном смислу речи, пригрлиле културу, норме и обичаје, омогућујући стварање институција (музеја, позоришта, библиотека) и поставиле темеље за будући раст и развој земље - каже Небојша Брадић на почетку разговора. - И као што је за стварање културе био потребан дуги низ година, требало је и за њено урушавање. Ништа се не дешава преко ноћи.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Nebojša Bradić: Spreman na rizik

* Али се у нашем времену све убрзава?

- Захваљујући технолошком напретку, промене су све брже и видљивије у многим областима. Свака земља дефинише националне циљеве када је реч о култури у складу са својим потребама. Креативност, аутентичност и стручно знање, а посебно подршка талентима, најбоље су “снаге отпора” некултивисаним снагама слободног тржишта.

* Да ли смо ми дефинисали националне циљеве?

- То је и даље отворено, ствари нису сасвим јасне. Колико је важно поставити питање граница државе, толико је важно и шта се у оквиру тих граница догађа и како се постаје део глобалне слике. Све су то приче које још нисмо испричали себи... Заборављамо да наша историја не траје седамдесет или сто година, имамо предрасуде о “традиционалним” пријатељима и непријатељима, без довољног знања о свему томе. Налазимо се у окружењу држава који већ јесу или ће брзо бити део НАТО блока. Иако имамо искуство са овом алијансом (догодине су две деценије од бомбардовања), морамо да схватимо да је фактор који утиче на нашу садашњост, али и будућност. Не смемо да будемо “каменчић у НАТО ципели”, како то неке дипломате називају, већ земља отворена за сва могућа решења.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Večiti "Banović" u Gračanici

* На шта мислите?

- Опасно је ослањати се на један идентитет или изабрани модел, јер се лако може постати монокултуран, отуђен и веома брзо небитан. Наравно, оно што је, такође, веома важно за сваку културу јесте њена специфичност и посебност.

* Зашто је деспот Стефан Лазаревић ваша омиљена историјска личност?

- Он је човек који је у мрачним временима после Косовске битке успео да одржи и подигне Србију, да она постане уточиште за уметнике и избеглице, да буде уважен као ратник и државник, а да притом буде добар песник и мислилац.

* Да ли нам такви људи данас недостају?

- Личности које се својим идејама и делима издвајају од просека, као и од оних који све важне одлуке чекају на коленима - свакако су инспирација у наше доба. Живимо у време сукоба, духовног и материјалног, идеала и сирове силе, моралног и неморалног. И једна и друга страна у тој борби желе да победе. Упркос томе што у таквом судару обично надјачавају они који поседују моћ и новац, наши узори би требало да остају примери отпора устаљеним правилима.

* Које вредности се никада не би смеле довести у питање?

- Националне институције битан су корпус за одржавање идентитетске матрице. Постоје и ствараоци чије дело је нашу културу представило свету: Иво Андрић је први пример човека који је прелазио границе, чувајући све битне приче, митове и легенде овог поднебља. Питање језика и писма, такође, не би смело да буде на терену изјава и изјашњавања са лепим намерама. За сваког од нас требало би да буде део свакодневне пажње и потребе.

* Свакодневно смо изложени свакој врсти простаклука и некултуре?

- Постоји једна парадоксална ствар. У 18. веку, у Лондону, одређени “предузетници” наплаћивали су посету болницама за ментално оболеле, приказујући пацијенте публици која би им се бесрамно смејала... Данашњи ријалити програми пригрлили су сличну врсту “забаве”, постајући једни од најрадије гледаних ТВ садржаја. И то, нажалост, на телевизијама са националном фреквенцијом. Нечија срамота постала је забава за публику, што је један од феномена овог времена. А кад имате такву масовну “културу” на најгледанијим телевизијама, природно је да вам борба за ћирилицу и културну баштину Србије представља нешто чиме се баве ретки појединци и институције.

* Какво нам је онда ментално стање нације?

- Забринут сам за стање нације која с пажњом прати садржаје према којима би раније осећала само презир и индигнацију. Некада, такво понашање и изражавање било је незамисливо и на улици, а данас су ове скаредне појаве ушле у свакодневни живот. Дошли смо до тога да теже препознајемо аутентичну емоцију и препуштамо јој се, него што би било шта више могло да нас шокира. И све је то део “дијагнозе” о којој смо говорили...

* Добар део редитељског опуса посветили сте српским класицима - Андрићу, Ћосићу, Селимовићу, Пекићу?

- Сви они су стварали књижевну баштину која је темељ нашег идентитета. Дијалог с њиховим делом је покушај да боље разумемо свет и окружење у коме живимо. Наши књижевни горостаси имали су одговор на питања ко смо, одакле долазимо и куда идемо. Из ког балканског мрака је све кренуло и где ће се завршити. Њихова највећа опомена је да је на балканским просторима национализам “цвеће зла”: брзо букне и расцвета се у насиље и ратове. Свако од ових писаца слути и препознаје те опасности. Зато сам радио позоришне адаптације и драматизације дела (“Проклета авлија”, “Дервиш и смрт”, “Златно руно”, “Корени”, “Тврђава”) и уз њихову подршку покушао да дам одговоре на време и прилике у којим живимо.

* Ваш животни мото је мисао Ерија де Луке: “Изгради своју кућу са камењем које су бацали на тебе”. Зашто?

- Чини ми се да сам своје најбоље представе стварао у тренуцима кад ми је било најтеже, када сам превазилазио проблеме у којима сам се налазио. И приватно и професионално. Тако је, уосталом, настала и моја “Проклета авлија”...