Гордана Ћирјанић: У животу нема црних и белих путања

СПИСАТЕЉИЦА Гордана Ћирјанић, одавно овенчана најугледнијим књижевним признањима на овим просторима, о наградама нерадо говори, каже да су корисне али не и пресудне за писца. О положају књиге у данашњем тренутку каже да гори не може бити, и пита се: “Има ли веће деградације од тога да се књига вреднује искључиво тржишним мерилима?” За себе је одавно рекла да никад неће написати бестселер зато што не поседује квалитет неопходан за тако нешто - “непатворен медиокритетски укус”.

На мноштво, за овај разговор припремљених питања, одмахнула је руком рекавши да је пре свега занима да говоримо о новој књизи - збирци приповедака “Лудорије крај реке Стикс” (“Вукотић медија”), у којој не бежи од савремених тема и отворено изречених ставова о питањима која је се највише тичу. Тако у приповеци о једном писцу можемо прочитати и следећи исказ: “Специфична тежина писца је у обрнутој сразмери с третманом који ужива у свакодневици, код брице, месара, продавца новина, келнера или службеника на шалтеру.”

* У наслову књиге спајате наизглед неспојиво: лудорије и смрт. То звучи помало пиранделовски, зар не?

- Наслов је настао тек пошто је књига склопљена, када је причама (које нису писане програмски) требало пронаћи заједнички именитељ. Испоставило се да су то неке будаласте, баналне или фриволне ситуације надомак судњег дана или у присуству мисли о смрти. Нисам хтела да ставим у наслов реч смрт, а будући да се више него једна прича одиграва крај неке воде, нашла сам пригодну метафору: “крај реке Стикс”. Смрт се готово нигде не драматизује, у њеној близини чак има комичних и сатиричних тонова, а та врста десакрализације заиста може да се одреди као пиранделовска (уосталом, Пирандела сам и поменула у последњој причи). У једном приказу ове књиге речено је да она, упркос наслову који носи, одише оптимизмом, а ја се пред таквим судовима увек изненадим, јер то да ли у мојим текстовима има или нема оптимизма, заиста не контролишем. Вероватно је у питању нарав писца. Уосталом, можда је то оквирни појам за неке друге ствари: светло дно, окренутост животу, разумевање... Биће да се у неким годинама напросто помиримо с идејом смртности, али ни тада, колико год нас привлачиле теме о људској пролазности, не можемо умаћи својој природи која је, у овом случају, изгледа, више светла него тамна.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Emir Kusturica: Srbe ne sme da izjeda nametnuta krivica

* Колико аутобиографског има у причи “Културни јелени” о положају писца данас - приповести о јунаку који чак мора да крије свој позив писца?

- Онолико колико и у другим приповеткама, и у свим мојим књигама. Писац се непрестано травестира, неки књижевни ликови су му по спољашњим карактеристикама ближи, неки даљи, али у сваки од тих ликова угради део себе, можда недовољно испољен у реалности. Ми увек говоримо о себи, кроз драмску маску, што не значи да икад и под било којим околностима треба бркати чињеничну стварност и књижевну стварност. Кроз догодовштине једног писца изрекла сам и неке непобитне истине о овом времену, а то ми је било важно.

* “Фотографија” је прича која сучељава два начина путовања (потрошачки, с фото-апаратом у руци, спрам потраге за доживљајем) - да ли сте свесни да је читаоцу тешко да се определи између та два различита погледа на свет?

- Наравно. Читаоцу је, барем док чита, ближи поглед јунакиње која приповеда у првом лицу, иако је она помало крута у својим ставовима и помало тешка као саговорник. Њена другарица је површнија али и шармантнија. Једна више живи у прошлости, друга више у садашњости. Прва брани проверени систем вредности, друга подлеже новотаријама и уклапа се у еру имиџа. Али оне се ипак воле. У животу нема црних и белих путања, ставови и такозвани поглед на свет не смеју бити разлог разилажења. То што је једна од њих навалила да покаже другој ни мање ни више него хиљаду фотографија с путовања, само је грешка у процени туђег стрпљења и разлог да се заврти прича која мало-помало иде до најскровитијих емоција.

* Нисте ли мало претерали у карикирању “Модернизације”, у истоименој причи у којој типична административна фарса мучи времешну жену на путу до нове личне карте, а којом доводите у сумњу сврсисходност технолошког напретка?

- Не, уопште. Лик старице је, наравно, измишљен, али је случај аутентичан до детаља: од грубих грешака у преписима званичних докумената, преко чињенице да жива особа не постоји у матичним књигама рођених будући да су оне, за њеног живота, два пута спаљиване, до захтева шалтерских служби да старица добави венчаницу својих родитеља, рођених у 19. веку како би она у 21. дошла до електронске личне карте. Сведоци смо убрзаног технолошког развоја који је човек прихватио дубоко неспреман, и психолошки и педагошки и етички, а када се та неусклађеност примени на државну управу, долази до апсурдних ситуација. С једне стране велика журба за модернизацијом, с друге, овештали бирократски апарат који јунакиња с правом назива “Аугијеве штале”. Времешни шалтерски службеници чувају старе обичаје као драгоцено наслеђе, док они млађи, већ срођени с разним екранима, не виде да иза података које погрешно убацују у компјутер, стоје људи и њихове судбине. У овој причи, нажалост, нема карикирања, то је верна слика стварности на нашим просторима.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Nela Mihailović: Kada se raspala porodica, raspalo se sve

* Сматрате ли да сте “дозволили” претеран уплив стварности, чак дневне политике у понеку причу - макар у ону једину “шпанску” у новој збирци, смештену у актуелну стварност с политичким превирањима у Каталонији?

- Приповетка се одвија у Барселони, тема је одвођење једног виталног старца у старачки дом против његове воље, а сепаратистичко расположење неких његових комшија само треба да одреди климу и време збивања. Ако у причи има неке имплицитне оптужбе, она иде на рачун “државе благостања”, што је један од самозадовољних еуфемизама за развијени део света. У том “врлом новом свету” статистика је у првом плану, јача од људске суштине сваког могућег проблема, а разне врсте бодовања одређују човекову судбину. Неко би могао помислити да заступам неки сајт узбуњивача, денунцирајући разне накарадне појаве у друштвеном животу. То сигурно није тако, мени су важни прича и њен јунак, а разлози за писање сваке од њих искључиво су књижевне природе. Чак нисам поборник уметничких дела чија је водиља неки други критеријум сем уметничког. А, сведоци смо тога да, у планетарним оквирима, највећи успех имају она књижевна и филмска дела чији је циљ друштвена ако не и политичка ангажованост. Та ангажованост сме бити само имплицитна, у смислу универзалне хуманости, иначе, дело нема шансе да преживи.

* У одељку с поднасловом “Строго поверљиво”, као да сте стргнули маску писца и закорачили на виши степеник искрености. У првом тексту овог одељка говорите о властитом односу према новинарству. Ту сте и те како ангажовани, зар не?

- Кроз једну личну драму у два чина, а то је опроштај писца од давне и, рекло би се, неоствариве љубави према новинарству, проговарам о друштвеној стварности отвореније него што то иначе чиним у својим књижевним текстовима. Поента је у самом праштању и суштинском несналажењу човека који трага за истином, у једном површном и лакташком времену које уистину карактерише цео свет. У том тексту се посебно чувам од замки дневне политике.

* У другој од тих прича, као да сте препустили читаоца да завири у вашу стваралачку радионицу: пратимо ваш однос са ликовима док се прегањате са њима, вучете их кроз живот и кроз своје несанице...

- Важна ми је та прича. У њој је степен огољавања писца већи него иначе, на самој ивици дозвољеног. Сви ми заправо тежимо померању неких граница, док год остајемо изван сфере приватног.