Филип Грбић: Генерација опседнута новцем и базањем по свету

У узбудљиву причу о супружницима који крећу на летовање на Крит да би пребродили брачну кризу, Филип Грбић (1984) је у књизи “Руминације о предстојећој катастрофи” (“Плато”), вешто уплео размишљања о култури, хришћанству, политици, криминалу, невладиним организацијама, левици и десници, интелектуалној елити, Трампу, и успео да ослика судбину младог човека у нашем добу.

За свој дебитантски роман, Грбић, иначе филозоф по образовању, добио је награду “Милош Црњански”, коју му је Задужбина великог писца јуче свечано уручила у Коларчевој задужбини. Ово признање састоји се од новчаног износа, чији је главни донатор издавачка кућа “Клет”, медаље и плакете које обезбеђује “Информатика”.

* Како доживљавате ову награду?

- Као охрабрујући знак да се књижевни успех може догодити и онима који не пишу искључиво политички коректне небулозе о деведесетим, о геноцидима, мигрантима или осетљивим групама и који се не баве убитачно досадним формалним експериментима, специфичном врстом књижевног опскурантизма, код нас познатом под именом “постмодернизам”.

* Шта вас је подстакло да напишете роман, чијег јунака море руминације - злослутне, опсесивне црне мисли?

- Очито више нисам знао шта да радим са властитим црним мислима. У том смислу, писање је врста терапије, иако писање никад није само то. Мој јунак Лазар ми се врло брзо отео и постао личност обдарена властитом вољом - личност која поседује, у односу на мене, независне погледе на различите феномене. Лазар ме понекад одушевљава, понекад ме засмејава, понекад ме нервира, а понекад ми баш иде на живце.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Мирјана Вуисић: Мој Паја је био заљубљен у писање

* На коју катастрофу упућујете насловом: личну или глобалну?

- На обе. Као прави неуротичар, Лазар у свему види претњу. О чему год да мисли, он увек очекује најгори исход. Заразиће се и умреће од еболе, авион ће се срушити у море, жена ће га оставити, земља ће пропасти, избиће рат светских размера итд. За Лазара је сваки следећи тренутак у животу - предстојећа катастрофа.

* Истичете на једном месту да су Достојевски, Кант, Нови завет, остали непрочитани... Шта тиме говорите о духу савременог света?

- Ту је реч о кризи класичног образовања. Такозвани “класици” остају непрочитани зато што унапред мислимо да знамо шта у њиховим делима пише. Ништа не можемо сазнати ако мислимо да нам сазнање није ни потребно. Читање подразумева смелост да се дело тумачи, да се културно наслеђе изнова присвоји, да филозофска питања и духовне грознице, рецимо, Достојевског прострује и кроз наша тела и умове.

* У којој мери вам је филозофија помагала или одмагала у књижевном послу?

- С једне стране, отворио сам своју прозу према експлицитним филозофским питањима настојећи да покажем ситуациони и природни карактер филозофирања као активности која је својствена готово сваком бићу обдареном срцем и умом. С друге стране, моја проза све време пати од те склоности приповедача да теоријски промишља стварност. У књижевности ствари ипак треба показати, а не казати. На томе много радим у последње време. Ослобађам се од тог “теоретичара” у себи.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Филм "Три билборда испред Ебинга у Мисурију" отвара Фест (ВИДЕО)

* У чему данашњи човек проналази тачку ослонца?

- У томе је ствар, не проналази је. У свету се ситуација искомпликовала, ослобођене су силе и анимозитети које нико више не може да обузда. Али колико год да је напето у свету, у Лазаревој глави је још напетије. Он стално тражи лек за свој унутрашњи немир. Међутим, религија се растворила у фолклору и обичајности, а филозофија се изоловала на универзитету. Преостаје фармакологија.

* Упечатљиво сте осликали и српску, руску, грчку и немачку културу. У чему смо слични, које су кључне разлике?

- Свесно сам се поигравао националним стереотипима руководећи се једним опажањем: у иностранству сви имају несвесну тенденцију да се уклопе у одговарајући стереотип, што је само представа за међународну публику. Срби се непрестано на све жале, Руси пију и праве скандале, Грци су лењи, Немци штедљиви и уштогљени. Али када нема туђег погледа, када су зароњени у своје редовне, свакодневне активности, припадници различитих народа личе једни на друге много више него што мисле.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Гласови истине и наде

* Пишете и да Срби не воле да им је досадно, као да воле ванредна стања...

- Лазар то примећује с горчином. Зар није очигледно да већ годинама живимо у атмосфери ванредног стања, у земљи опустошених институција, безакоња у свим областима, економски разорени, национално понижени, културно заостали?

* Како ваша генерација види стање у српској култури?

- Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура. Моја генерација је загазила дубоко у тридесете, мало ко је у браку, још мањи број људи има децу, сви су опседнути новцем и путовањима, не знају ни сами шта траже базајући свуда по свету, сви мисле само на своје доживљаје и властита задовољства. Моја генерација је генерација себичњака. Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи.

* Главни јунак романа износи и тезу да “регион” не постоји, већ једино Балкан, а “Балкан је доњи стомак Европе”. Шта тиме поручује?

- Сада је та игра постала превише очигледна. “Регион” као бриселски политички конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију. Али јасно је да нас Европа само на речима прима, док нас на делу затвара у балкански “обор за свиње”. У много чему смо ми овде “европскији” од многих Европљана. Нема разлога да се понашамо као домороци и њихове слуге.