Оливера Катарина: Не жалим ни за чим, живела сам како сам хтела

ИЗУЗЕТНА је част што после педесет година од "Скупљача перја" поново идем у Кан, и што сам играла у изузетном филму генијалног редитеља као што је Саша Петровић, који и данас ужива огромно поштовање филмског света.

Овако, за "Новости", говори Оливера Катарина, звезда филма Александра Саше Петровића, која ће још једном прошетати црвеним тепихом 70. јубиларног фестивала у Кану 24. маја, пре приказивања филма у оквиру главне селекције "Кански класици". Пројекција култног остварења, које је 1967. у Кану награђено Великом наградом главног жирија за најбољи филм и Наградом међународног жирија критике ФИПРЕСЦИ, заказана је у Дворани "Буњуел", у главном термину, у 23.30.

* Са каквим емоцијама идете на фестивал који сте очарали пре пола века?

- Савршено сам мирна, иако су моје емоције посебне, зато што, нажалост, нико од мојих дивних колега из овог филма више није међу живима. Нема Саше, Бекима Фехмиуа, Бате Живојиновића, Гордане Јовановић, Мије Алексића... Нема ни музичара Јанике Балажа, сценографа Вељка Деспотовића, најбољег филмског сниматеља Томислава Пинтера. У Кану сада имам велику одговорност да се поклоним у име свих њих.

* У чему је највећа снага "Скупљача перја", који су у светским оквирима остали један од најузбудљивијих и најбоље снимљених филмова?

- У великој искрености и снази емоција. Били смо као у неком трансу, у сну, док смо радили овај филм. Одушевљени сарадњом са Сашом Петровићем, волели смо се и радовали, и сваки тренутак снимања био је као неки несвакидашњи празник. Још тада смо осећали и слутили да радимо нешто посебно, изузетно, непоновљиво, и нисмо погрешили. Мислим да су фестивалски жирији широм света у "Скупљачима перја" видели ту емоцију, зато је филм добио толико награда, а био је и међу пет остварења номинованих за Оскар.

* О снимању овог филма такође постоје готово митолошке приче - да ли су шамари које сте добили од Бекима Фехмиуа били прави?

- Да, нажалост. Беким, који је био фантастичан у улози Белог Боре, толико ме је страшно "распалио" у тој сцени, да сам одлетела на други крај собе. То је феноменално снимљено, а Беким, који је увек био прави, велики господин и диван човек, толико ми се извињавао кад смо завршили сцену. Било му је јако жао, молио ме је да му опростим, иако, наравно, нисам имала шта да му праштам. Бекима се данас сећам с највећим поштовањем и емоцијама.

* Петровићевом ремек-

-дело остало је упамћено и по пријему који је директор "Авала филма" Ратко Дражевић, продуцент "Скупљача перја", приредио у Кану?

- Југославија је у то време хтела да покаже колико јој је стало до кинематографије, какве редитеље и глумце има, и тај пријем је заиста био незапамћен догађај и за један Кан. У прелепом простору на обали мора, свирао је оркестар Јанике Балажа, а ја сам певала "Ђелем, ђелем" и друге циганске песме из филма. На наш пријем дошле су највеће светске звезде које су тог тренутка биле у Кану, а атмосфера се једног момента толико "загрејала" да су и филмаџије почеле да праве "лом". Кан то никада није доживео.

* После Кана, као и Беким Фехмиу, и ви сте имали отворена врата за светску каријеру. Како сте то доживели?

- То је личило на сан. Толики успех "преко ноћи" се ретко догађа, и чини се помало нестварним, поготову кад си млад. После "Скупљача перја" одмах сам почела да добијам понуде из целог света, ушла сам у кинематографију Запада, радила са највећим светским редитељима. Снимила сам око тридесет филмова у земљи и иностранству, али ниједан није изазвао такво "лудило" и признања као "Скупљачи перја". Он је обележио моју каријеру, а на неки начин и мој лични живот.

* У чувеној "Олимпији" у Паризу на вашим концертима су били Ив Монтан, Симон Сињоре, Брижит Бардо, Жилијет Греко... Да ли сте имали прилику да тамо наставите каријеру?

- Имала сам концерте по читавом свету, чак и у Јапану, а у "Олимпији" сам имала 72 везана наступа, што се у то време није догодило ниједном музичару. Многе звезде тог доба, као што је Шарл Димон, познати композитор који је за Едит Пјаф написао све оне дивне песме, желео је да певам његове композиције. А ја сам увек волела да представљам свој народ, да будем амбасадор културе своје земље, и уплашила сам се да од мене хоће да направе француску шансоњерку.

* Шта вам је донела лепота?

- Не могу ја да говорим о својој лепоти, али мислим да лепота није "улазница" за срећу. У очима гледалаца изазива дивљење, али људи који су лепи страдају од пакости, злобе, предрасуда. Лепота често чак и омета таленат, јер су људи спремни да кажу за неког да је само леп, док његов дар остаје у сенци.

* Нема вас у јавности, чини се као да сте у овој земљи инкогнито. Како данас живите?

- Имам националну пензију, и хвала овој држави на томе, али она, нажалост, оде на стан, пошто сам подстанар. Живим повучено, читам, пишем, готово да нигде не излазим, слабо се и дружим. Усамљена сам, понекад одем код сина, који је тренутно у Њујорку. За њега овде није било посла, иако је завршио факултет са десеткама и савршено говори неколико страних језика. С великом тугом ово кажем, јер ми је много тешко што у овим годинама мој син није поред мене.

* Да ли постоји нешто у вашем личном животу за чим жалите?

- Не жалим ни за чим, и ништа не бих мењала у свом животу. Увек сам имала чврст став и била искрена према себи, послу, колегама, људима. Нисам плакала над првом бором на лицу, достојанствено носим своје године, јер мислим да сам их достојанствено и трошила. Не размишљам о прошлости, не чувам своје старе фотографије, јер сам увек живела пуним плућима, онако како сам желела, са много страсти и емоција.