Ходочашћа српским светињама

О МЕСТИМА за која наш народ верује да имају чудотворну моћ, да вековима исцељују душу и тело, први пут су у једној књизи сабране све приче, предања, сведочења, документи. Реч је о делу Нове Томића “Светилишта и надалишта” (“Лагуна”), јединственом водичу за верујуће, али и ризници сазнања о српском народу и његовој култури. У само неколико месеци од како се појавило прво издање (непосредно пред београдски Сајам књига), чији је поднаслов “Чудотворна места и свети предмети у веровању Срба”, продато је пет хиљада примерака, а штампан је и нови тираж.

Ова мала енциклопедија места наде и утехе подељена је у неколико сегмената, према територији и региону где се ходочасти, док се први део односи на она посвећена Светом Сави. Према речима аутора, који је био дугогодишњи новинар и уредник културне рубрике “Вечерњих новости”, али и успешан приређивач и издавач десетина књига, за данашњу Србију би се могло рећи да је земља надалишта, која има више “светих гора”:

- Свети архијерејски синод СПЦ прогласио је у августу 2003. године Фрушку гору и њене манастире Светом Фрушком гором, а предео јужно од Сталаћа, где се спајају Јужна и Западна Морава, назива се и Мојсињском светом гором - наводи Томић, додајући да исти култни статус имају и овчарско-кабларски манастири (Моравска света гора), браничевски манастири, Скопска Црна Гора...

У овој књизи, описане су тако српске светиње у Београду и околини, Војводини (Срем и Фрушка гора, Банат, Бачка), средишњој, источној, јужној и западној Србији, на Космету, у Хиландару, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Румунији, Мађарској и Бугарској. Како нас упућује писац “Светилишта и надалишта”, на овим местима народ је веровао да чудотворне моћи у манастирима и црквама имају свети извори и свете мошти, али и чудотворне иконе и статуе.

- Извори су бројна култна места код Срба и има их у свим крајевима. Неки су, судећи према предању, сматрани чудотворним још у римско доба, док се у чудотворност и лековитост неких других верује одскора. Ово веровање долази из паганске традиције и из хришћанског поимања магичне и божанске моћи воде - пише Ново Томић, нагалашавајући да се култ воде (водица) на посебан начин неговао у Војводини.

Манастир Хиландар, икона Тројеручица

Мошти светитеља код верника имају посебан значај, због чега су још у време владавине Турака биле на удару, јер се око њих окупљао народ. Зато су биле спаљиване, али и сељене, скриване и спасаване. У нашим манастирима и црквама, се уз мошти српских светитеља (од 13. века СПЦ је их је канонизовала више од 80), чувају и мироточиве мошти великих хришћанских светаца, као што су Св. Прокопије или Св. Теодор Тирон, али и многе друге знамените реликвије: делови моштију Св. Јована Крститеља, Св. Текле, Св. Луке, Св. Александра Невског, Св. Василија Великог, Св. Димитрија Солунског, Св. Петке, чеснице часног крста, знамените иконе...

- Иконе се у манастире нису уносиле као украси, већ се веровало и у њихову чудотворну моћ - стоји у “Светилиштима и надалиштима”. - Симеон Немања је умро са Одигитријом на грудима, цар Душан се, спремајући се за бој са Мађарима, у Жичи молио пред иконама Христа и Богородице, док је краљица Симонида дошла у Београд 1314. или 1315. да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице, која се тада налазила у Саборној митрополитској цркви.

ДИПЛОМАТИЈОМ ДО МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ

СВЕТЕ реликвије, објашњава Ново Томић, у наше крајеве пристизале су на разне начине, било да су склањане испред оних који су желели да их униште, било да си добијане на поклон:

- Понекад се до њих долазило дипломатским акцијама - што је учинила кнегиња Милица када је добила мошти Св. Петке, или су једноставно куповане - што је био случај са моштима Св. Теодора Тирона или Св. јеванђелисте Луке, које је деспот Ђурађ Бранковић 1452. године купио за 30.000 дуката - може се сазнати из књиге “Светилишта и надалишта”.