Војин Ћетковић: Волео бих да се робија за сваку реч

НОВИ филм редитеља Здравка Шотре, мелодрама Santa Maria della Salute, посвећена великом песнику Лази Костићу и његовој неоствареној љубави са Ленком Дунђерски, премијерно ће бити приказан 20. децембра у Сава центру.

Прича која је од почетка снимања имала велику пажњу медија прати епоху романтичарског доба, буран живот и дело песника најљубавније љубавне песме у српској поезији, а радња филма почиње у Венецији, испред цркве Santa Maria della Salute. Лазу Костића, доктора права, преводиоца, књижевника, новинара, драмског писца, естетичара и једног од најангажованијих интелектуалаца свога доба (рођен је у Ковиљу 1841, а преминуо у Бечу 1910), игра Војин Ћетковић.

- Филм је епоха, а Лаза Костић је сигурно најкомплекснији и најизазовнији филмски лик који сам до сада играо. Истовремено и најтежи, а имао сам доста времена да се припремим. Не само ја, него и Шотра, тако да смо од почетка знали шта хоћемо да урадимо с том причом, која нас води кроз живот и унутрашњу борбу великог песника, једног посебног и "друкчијег" човека.

* Шта је лајтмотив филма, ако знамо да је читав живот Лазе Костића узбудљив, чак и за ово наше време?

- Акценат је стављен на љубав са Ленком Дунђерски, а филм је жанровски суптилна љубавна мелодрама или љубавна трагедија. Окосница приче је њихов однос, док ће у ТВ серији, која ће се емитовати идуће године, бити представљен цео живот Лазе Костића. Ту се појављују бројне историјске личности, догађаји који су у то време потресали Србију и Војводину, илити тадашње Војводство, како се звала, Црну Гору. Лаза Костић је седам година провео на Цетињу код краља Николе Петровића кад је прогнан одавде, и о томе је снимљена цела једна епизода.

* Да ли постоји нешто у односу великог песника и Ленке Дунђерски што је до данас остало скривено и што ће нам можда открити филм?

- Има таквих момената, али то је толико опевана и препричавана љубавна прича да мислим да овде нема човека који бар донекле није упућен у детаље њихове љубави. Ми смо чак имали проблем да све те приче и легенде филтрирамо у једну причу, која је много више од свих инсинуација појединих људи. Мислим на оне приче типа - како је било, да ли се Ленка убила, није се убила, да ли се разболела, јесу ли били у правој љубавној вези или је то био платонски однос, да ли је Ленка била оваква, онаква... Све то није било толико велико за сценарио, колико је била велика сама та љубав и та песма Santa Maria della Salute, коју је Лаза Костић написао после Ленкине смрти.

* Шта је вама лично најузбудљивије и најдирљивије - та патња Лазе Костића, јер се одрекао љубави, или можда Ленкина жртва?

- Сваки човек доживљава велико узбуђење кад чита или кад слуша песму Santa Maria della Salute, која је, заправо, много више од песме. То су стихови најдубљег емотивног бола, истовремено и универзални, јер сваки човек у животу има неку своју "немогућу" љубав, као и "могућу".

Ленка и Лаза Костић упознали су се 1891, када је она имала тек двадесет година, а он педесет. Био је очаран, али као частан човек сматрао је да та веза није могућа из моралних обавеза према породици Дунђерски, с којом је био пријатељ. Он у својој песми каже да је побегао од среће, "памет ме стегну, ја срце стисну'", написао је Лаза.

Мени је лично у тој песми и у ономе што сам гледао ипак најдирљивија Ленкина љубав према Лази Костићу, њена жртва, не његова. Она је у том односу ишла до краја, не он, и она је живот изгубила. Лаза се држао обзира и морала, што је и нормално. Опет, с друге стране, да није он преузео на себе одговорност да заустави ту љубав, можда би онда Ленка имала кочнице, а она је умрла. Због чега, како, зашто, видећемо.

* Да ли у филму постоји моменат када Лаза Костић своју велику љубав као жену препоручује Николи Тесли?

- Нисам сигуран да постоји у филму, али га у серији има. Иван Босиљчић игра Теслу, изгледа феноменално, као пресликан са његове фотографије. Имамо и аутентичну сцену, она се одиграла у Пешти, а ми смо је снимали на Палићу, када Лаза Ленки говори како би требало да се уда за Теслу.

* Коме бисте ви лично дали предност, својој памети или свом срцу?

- Не знам, о томе скоро да и нисам размишљао радећи овај филм, а и приватно сам потпуно другачији. Не може глумац да размишља о таквим стварима, мора да игра и да се бави оним што пише у сценарију. За мене лично, иако конкретно немам неке асоцијације на песму Santa Maria della Salute, то су ипак најемотивнији и најдирљивији стихови које сам прочитао у животу.

* У серији ћемо видети цео живот песника, који је два пута робијао због својих политичких ставова, лажних оптужби да је учествовао у убиству кнеза Михаила, због критика бирократије, кнеза Милана... Шта би с Лазом Костићем било данас да је жив?

- Овде га сада нико не би ни приметио. У његово време књижевници, песници, сликари били су важни. Њихова реч имала је снагу, јер је држава била млада, скоро тек изашла из турског ропства, и требало је ту државу стварати. Људи на власти су апсолутно схватали да су уметници ти који остављају траг о државности и о постојању једног народа на неком простору. Иако је и тада било беде и немаштине, ратова, интереса великих сила, тадашњи владари су знали да треба да буду мецене. Данас се то не схвата, сада је целокупна уметност у запећку. Оно што знамо о некадашњем времену, што је забележено у писаним списима или на сликама Уроша Предића, Паје Јовановића, показује нам да је у том смислу њихово доба било напредније од нашег. Да је Лаза Костић сада жив, морао би много агресивно да се служи медијима да би се његов глас уопште чуо.

* Колико је прича о Лази Костићу актуелна за нас?

- Лаза Костић је свакој власти био опозиција. Посао и задатак уметника јесте да увек критички гледа на стање у својој држави, друштву, у свету, и на проблеме који постоје. Тиме се бавио и Лаза Костић, који је био и један од најбољих сарадника Светозара Милетића, уредник "Српске независности", одважан, храбар и честит човек.

* Шта је оно што вама данас највише смета, и што би можда требало да научимо од Лазе Костића?

- Највише ми смета аутоцензура, али не из неког страха не знам каквог, него из бесмисла. Данас сваки уметник може да каже што год хоће, може да изађе го, и ништа се неће десити, јер оно што критикује вероватно неће ни бити објављено. Зато бих волео да и сада постоји отворена цензура, да се робија за сваку реч као у време Лазе Костића, јер би тада ствари биле другачије. Цветали би критичко мишљење, уметност, интелектуална побуна, јер су из цензуре и настајале многе велике ствари. То што живимо у времену аутоцензуре гурнуло нас је у живо блато, из којег се скоро не видимо, и из којег једино што може да настане јесу безидејност и летаргија.

* ГДЕ ипак видите највећу снагу Лазе Костића?

- Лаза је био је учесник Берлинског конгреса, оснивач Првог српског новинарског друштва, оснивач "Сокола", једна громада интелектуална и људска. Мислим, ипак, да његова највећа снага лежи у његовој поезији, или бар ја тако осећам. У овом филму и серији има доста његових песама, то је Шотра врло пажљиво уплео у драмску радњу, чак постоје ситуације кад Лаза Костић пише своје стихове.

СВИ СРБИ ИСПОД ЈЕДНЕ ЗАСТАВЕ

* У свом политичком деловању Лаза Костић је истицао и "игре" великих сила око нас, и био оптуживан за "србовање". И то је исто као данас?

- Увек неко има интересе да ставља "шапу" на неку земљу, поготову малу и сиромашну, а богату природним ресурсима. Најбогатије земље у свету углавном су и најсиромашније, и то је тај парадокс одвајкада. Знајући историју, само у ретким моментима постојања наше државе било је мирно, просперитетно и могли смо мало да подигнемо главу, иако за те тешке догађаје постоји и наша одговорност. Лаза Костић је говорио да сви Срби треба да буду испод једне заставе, у једној држави, они из Прека, Крајине, чак и Срби из Црне Горе. То му је замерио књаз Никола, који га је примио на Цетиње кад су га прогнали из Аустроугарске и кад је овде имао проблема са краљем Миланом. Али Лаза није трпео ни његову цензуру, није волео апсолутисте, па је напустио и Црну Гору.