Сјај ризнице из далеких векова

СРПСКА рукописна баштина је ризница уметничких дела настајалих у дугом низу векова. То је, нажалост, у великој мери похарана ризница јер је наше рукописно благо знатно уништено у ратовима, природним непогодама и зубом времена. Ипак, сачувани остаци, расути по збиркама и библиотекама диљем света, сведоче о сјају једнога времена, каже, за “Новости”, Ирена Шпадијер, професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету, аутор актуелне изложбе “Свет српске рукописне књиге (12-17. век) у Галерији САНУ, уприличене поводом 23. Међународног конгреса византијских студија.

Репрезентативан избор експоната из домаћих, а делом и из иностраних колекција, настао је из сарадње са коаутором, историчаром уметности Зораном Ракићем. У овом захтевном и обимном послу, додаје саговорница, велику подршку пружило им је председништво САНУ, запослени у Галерији, конзерваторско одељење Народне библиотеке, као и читав низ младих стручњака.

Треба посебно поменути институције Српске православне цркве - Музеја и Библиотеке Српске патријаршије, из чијих фондова је изложен највећи број рукописа, као и Универзитетску библиотеку “Светозар Марковић”.

Пред публиком су, тако, сада богато украшене богослужбене књиге, теолошка литература и књиге које припадају историји византијске филозофије, разноврсна преводна књижевност, примерци са оригиналним књижевним делима старих српских писаца... На недељу дана од Народног музеја позајмљено је и Мирослављево јеванђеље. У поставци, коју је атрактивно дизајнирала Озарија Марковић Лашић, налазе се и прибори за писање из 16. и 17. века, као и неколико књига са богато окованим корицама.

Готово сваки од експоната крије и узбудљиве приче о настанку, нестанку и “новом рађању”, захваљујући истраживачима, а проводећи нас кроз поставку Ирена Шпадијер, открива нам неке од њих.

- Зборник попа Драгоља из 13. века имао је необичну судбину - прича саговорница. - Књигу је пронашао историчар Панта Срећковић 1875. године у неком селу у близини Скадра, где ју је чувало седамнаест генерација свештеника једне породице. Она садржи тумачења и слова светих отаца, изреке, апокрифне молитве, обрасце за гатања, старозаветне апокрифе, као и изабрана дела византијске, бугарске и руске књижевности.

Уникатан је и Рукопис са словима Григорија Паламе и Варлаама Калабријског из Дечана, значајан не само зато што прати духовна кретања у Византији и на Атосу него садржи и поједине важне списе, који нису сачувани на изворном, грчком језику. Настали између 1370. и 1375. Зборник српских житија и Хиландарски типик Светог Саве, чувају највреднија дела оригиналне српске средњовековне књижевности - Житије Светог Симеона од Доментијана, Житије Светога Саве и Похвалу Светоме Симеону и Светоме Сави од Теодосија.

- Кодекс се налазио у Хиландару све до краја 19. века, a од 1914. године у фонду Народне библиотеке. Пред почетак Другог светског рата био је дат професору Владимиру Ћоровићу, на проучавање и “преживео” априлско бомбардовање 1941. Судбина, међутим, није била наклоњена Ћоровићу, који је, као познати масон, морао напустити земљу. Авион у коме је био, срушен је изнад Грчке 12. априла 1941. Рукопис је у библиотеку враћен 1944. и данас представља не само изузетно значајан споменик него и један од основних извора за издавање дела која се у њему налазе.

Саговорница издваја и “Горички зборник” (1441-1442.), преписку коју је Јелена Балшић, владарка и жена високог образовања и списатељског дара, пред крај живота водила са својим духовником Никоном Јерусалимцем. Ова писма размењивали су представници две главне елите свога времена - световне (владарске) и духовне. У поставци је и Данилов зборник, настао у Милешеви 1553, а намењен Хиландару. У њему су житија краљева Радослава, Владислава, Уроша, Драгутина, краљице Јелене, краљева Милутина, Стефана Дечанског и Душана, житија и састави посвећени црквеним поглаварима. Главним писцем Зборника сматра се архиепископ Данило Други (1324-1337).

Поред изворних списа и оних намењених богослужењу, из 15. века, сачувани су и преписи превода позноантичких романа - “Српске Александриде” и “Романа о Троји”. По чувеним минијатурама и сликаним украсима, на којима се препознаје исламски утицај, занимљив је препис Закона о рудницима деспота Стефана, настао крајем 16. века, док се у “Акатиску” из истог периода, налази оригинални састав и аутограф зографа Лонгина, знаменитог сликара и песника:

- Разне исправке и преправке, прецртани делови и прелепљени листови, као и варијанте текста, пружају ретку могућност да завиримо у ауторску радионицу једног старог писца - упућује саговорница.

После нестанка самосталне државе, отпочело је раздобље назадовања, па је каснила и појава српске штампане књиге.

- Књига је у српским крајевима углавном писана и украшавана руком у многобројним скрипторијима у земљи и ван њених граница. Захваљујући томе, нашу рукописну традицију можемо пратити неколикa векова дуже него оне у другим деловима Европе - закључује Ирена Шпадијер.

ЗБОРНИК СА "СЛОВОМ ЉУБВЕ"

Пре Другог светског рата био је познат само рукопис из Народне библиотеке у којем се налазило "Слово љубве" деспота Стефана Лазаревића - објашњава Ирена Шпадјер. - Када је у немачком бомбардовању изгорео цео књижни фонд библиотеке, све што је од Стефановог списа остало било је издање Ђуре Даничића из 1859. године, као и снимак странице рукописа на којој почиње "Слово љубве". Готово пола века касније, Ђорђе Трифуновић је 1978. године у збирци МСПЦ пронашао нов препис деспотове посланице, који потиче из истог времена као и онај што је уништен, који може да се види на изложби.