Стивен Зејлијан: Писац не може парирати Животу

У СВЕТУ кинематографије Стивен Зејлијан (63) познат је као "сценариста звезда". И заиста, радио је са скоро свима чије име у свету покретне слике нешто значи. Међу филмофилима пак чувенији је као "кривац" за нека од најбољих остварења. Његову биографију красе ремек-дела попут "Шиндлерове листе" у режији Стивена Спилберга, акционе авантуре "Немогућа мисија" Брајана де Палме, незаобилазних "Банди Њујорка" Мартина Скорсезеа и екранизација култног шведског трилера писца Стига Ларсона "Мушкарци који мрзе жене" под режисерском палицом Дејвида Финчера.

Не мање значајна је и листа његових самосталних режисерских подухвата, где се истичу "Сви краљеви људи" и "Грађанска дужност". Први пут, прослављени сценариста, номинован је за Оскара 1990. за биографску драму "Буђења" (Роберт де Ниро и Робин Вилијамс). Три године касније освојио га је са "Шиндлеровом листом", а затим је 2011. поново номинован за филм "Формула успеха".

Навикао, како каже, на то да се у послу окружује најбољима, наставио је у истом маниру, па је на овогодишњем Трајбека филм фестивалу премијерно приказана његова прва ТВ мини-серија "Кобна ноћ", коју потписује као режисер и косценариста. У ексклузивном интервјуу за "Вечерње новости", чувени сценариста, између осталог открива да је судској драми "Кобна ноћ", чију ћемо последњу епизоду гледати 29. августа на локалном ХБО, приступио као филму за велико платно.

- У причу око овог пројекта ушао сам сасвим неочекивано. Првобитна идеја, кад су ми објаснили о чему је реч, била је да се уопште не мешам. И то не због тога што ми се серија није свидела. Напротив! Допала ми се, и то много. Разлог је тај што себе познајем веома добро. Знао сам да ће бити баш онако како се догодило - зачепркаћу мало, па још мало, и у следећем тренутку нећу ни знати како, али уместо помоћи око пилот епизоде, урадићу скоро сам цео серијал - објашњава Зејлијан.

* Да ли је код "Кобне ноћи" пресудила иста страст у прихватању посла, као и код ранијих дела?

- Супруга и ја волимо да заједно гледамо филмове и телевизију. Пратили смо крими-серију "Лавиринт правде", и на неки начин се повезали са радњом. Схватили смо да се животна прича главног јунака Наза може догодити свакоме, па чак и нашој деци која су тада, кад смо гледали серијал, била његових година. Управо та доза реализма оно је чиме се водим у одабиру пројеката које ћу прихватити. А кад се, приликом првог читања сижеа "Кобне ноћи", упалила та "лампица", знао сам да пред собом имам праву ствар.

* Колико је данас тешко за сценаристу да задржи ауторски печат у делима?

- Радим на специфичан начин. Никад се не издвајам из масе док стварам. Увек седим међу људима, окружен мноштвом гласова. Не умирујем их и не тражим да престану да раде свој посао да бих се ја бавио својим. У таквој средини најлакше је написати ауторско дело које, међутим, неће важити само за мене, већ ће на неки начин дотаћи сваког од људи који су га стварали са мном.

* Сматрате ли да сте на прави начин портретисали правду у "Кобној ноћи"?

- То је незахвалан посао, јер је она варљива, баш као што ју је лако и преварити. Ипак, у схватању правосудног система помогли су нам бројни стручњаци - полицијски детективи, саветници, адвокати и јавни тужиоци. Чак и уз све то, желео сам да у сваком тренутку неко стручан буде крај мене како би ми прискочио у помоћ ако осетим да оно на чему радимо није довољно веродостојно. Суд је на публици, али чини ми се да смо се професионално ухватили укоштац са дочаравањем америчког правосуђа, и успели у нашој мисији.

* Чему придајете највећу пажњу кад стварате, као сценариста и режисер?

- Идеја је најважнија. Правац у ком ће ме она подстакнути даље прва је ствар о којој водим рачуна, и око тога касније стварам скелет приче. Ту идеју водиљу током радње желим да дочарам текстом, али још више сликом. Ту се моје две страсти, она ка режији и она ка писању сценарија, преплићу. Волим да оком "ловим" неизговорено. Речи су празне, и углавном значе супротно од онога што неко заиста мисли. Зато сликама пуштам да причају причу.

* Држите ли се увек строго сценарија кад режирате, или допуштате одређена одступања?

- Кад снимање почне углавном се слепо придржавам написаног. О креативном делу, изменама и новим идејама размишљам кад сам међу четири зида, код куће или у канцеларији. Док камере раде нема места премишљању, променама у ходу и одлукама у последњој секунди. То је знак несигурности, а имам превише филмова иза себе да бих се питао да ли грешим.

* Познато је да глумцима никад не откривате крај сценарија. Због чега то радите - сујеверје или искуство?

- За мене крај није најважнији део целокупне приче, али изгледа да људе баш то највише занима. Волео бих да некад попричам са глумцима о томе. Једноставно, ако ме неко и пита, увек га замолим да ми објасни зашто га то занима, и да ли би то сазнање утицало на његово доживљавање лика који тумачи. Ако је одговор потврдан, не откривам му ништа јер желим да глумац трага за могућим решењима. Само тако ћете из њега "извући" најбоље.

* Већина ваших дела инспирисана је истинитим догађајима. Шта је то у њима што вас толико привлачи?

- Вероватно то што сам уз њих одрастао. Отац ми је био новинар. У нашој кући, још од мог детињства, увек се причало о вестима. Ти истинити догађаји, којих сам се као мали наслушао временом су, како се развијало моје интересовање за писање, постајали све важнији извор идеја за дела. У измаштавању догађаја, заплета и расплета, животу ретко ко може парирати. Истините приче су најквалитетније штиво. Уметање или изостављање детаља због снажније поруке пишчев је избор, и оно никад неће угрозити дело у целини ако је основна идеја истинита и нетакнута.

* У чему је предност тога да један човек истовремено буде и сценариста и режисер?

- То је велика привилегија. Можете на једном месту да окупите све своје омиљене глумце.