Марко Поповић: Сви смо део трилера

ТРИЛЕР "Један погрешан корак" већ је многе читаоце држао буднима до касно у ноћ, као што добром трилеру и приличи - само две недеље по објављивању, дебитантски роман Марка Поповића уврштен је међу најпродаванија издања "Лагуне" (у чијој ће књижари "Делфи" бити промовисан 11. августа од 18 часова).

Аутор, који је по стицању дипломе драматурга на ФДУ похађао и школу филмске режије у Њујорку, снимао је кратке филмове, радио као сценариста и копирајтер... Вежбао се пишући сценарије, који су махом имали елементе трилера. Роман је теже написати, али лакше реализовати од сценарија, те се Поповић ослања на подршку издавача и публике, а највише на самог себе, трудећи се да са својим првенцем не направи - ни један погрешан корак.

Кад је о трилеру реч три су "открића" круцијално утицала на Марка: Џејмс Елрој и његов ЛА квартет, "Име руже" Умберта Ека, и Харлан Кобен, овде познат по трилеру "Ником ни речи".

- Иако су ме Еко и Елрој више фасцинирали, Кобенови романи су више обликовали мој стил писања - каже млади писац. - Чак волим да кажем да је "Један погрешан корак" написан у "кобеновском" поджанру, који карактеришу обични људи као главни јунаци, неразрешени догађај из прошлости који се рефлектује на садашњост и нестанак, а не убиство, као основни покретач радње.

Поповић је публици испоручио изузетно напету и узбудљиву причу доказавши да беспрекорно барата постулатима жанра - чију "задатост" доживљава као додатни изазов.

- Ограничења су увек изазови, а она не постоје само у жанр литератури - сматра Марко. - Свако ко седне пред празан папир, иза себе има хиљаде година књижевне традиције и установљена правила која се не морају увек поштовати, али се према њима мора равнати. Ако их прекршиш, требало би да имаш дебео разлог за то: у супротном си или суви геније или лош писац, а пре ће бити да је ово друго.

Уверен је да се мења став о жанровским ауторима као петпарачким писцима, јер су "модерни трилери нешто сасвим друго од џепних књига из осамдесетих са голом девојком и пиштољем на насловној страни и то је овдашњој публици савршено јасно".

Поповић, чији је кримић забаван али не и "неозбиљан" - напротив, верује да трилеру не шкоде "додатни слојеви" којима аутори боје и продубљују основну причу. Сам не бежи од одмерене критике и непристрасне анализе друштва и система:

- Трилер није ескапистички жанр, он ставља радњу, напетост и обрте у фокус, али у позадини се може много тога приказати на психолошком, социолошком или неком другом плану. Ја сам се трудио да опишем данашњу Србију и Београд, моји јунаци се суочавају са свим проблемима које имају обични грађани: од недостатка новца до насиља у породици, само што немају много времена за ламентирање, јер морају да спасавају своје животе и животе својих најближих.