Владан Матијевић: Човек је на путу да постане роб

ПОСЛЕ две године паузе и запажене књиге прича "Пристаништа", која је освојила награде "Стеван Сремац" и "Данко Поповић", Владан Матијевић (1962) се огласио новим романом "Сусрет под необичним околностима", у издању "Лагуне".

Један од најцењенијих савремених српских приповедача и романописаца добитник је Андрићеве награде за књигу прича "Прилично мртви", НИН-ове награде за роман "Писац издалека" и признања "Меша Селимовић", "Борисав Станковић" и "Исидора Секулић" за роман "Врло мало светлости", и превођен је на француски, немачки, шпански, италијански и македонски језик.

У "Сусрету под необичним околностима" пише о поимању судбинског и небеског и још једном показује зашто његове књиге добијају најзначајније књижевне награде, зашто о њима пишу угледни књижевни критичари, зашто се толико читају и преводе на стране језике. По првим оценама критике, овај роман је свакако "још једна потврда да постоје аутори способни да читаоцу приреде незаборавну свечаност".

Матијевић у својој дванаестој књизи представља причу о жени која читавог живота чека једног мушкарца и њеној вери да ће он доћи или је назвати телефоном.

- Ово је роман о њеној накарадној вери у Бога, о њеном односу према кћерки, комшиници Боси, животу, моралу... У роману се говори и о паланачком животу и његовим замкама, али, свакако, најпре о љубави, и то не обичној, већ судбинској, оној која има моћ да обележи цео живот и усмери га у правцу који може водити у страдање - каже, за "Новости", Матијевић.

* Шта вас је подстакло на писање ове приче са посрнулим анђелом Милинком и госпођом у годинама Аном Жежељ, у главним улогама?

- На писање ме је подстакла жеља да напишем духовит роман у коме има и фантастике. Жеља да се на неко време склоним од ангажованих тема и наше свакодневице затроване естрадом и политиком. Да живим у некој богатој, уређеној земљи, вероватно би сви моји романи били попут овог и попут романа "Часови радости" из 2006. године.

* Какво је лице те свакодневице?

- Шунд и кич су освојили нашу стварност. Праве вредности су затрпане њима и скоро да су неприметне. Стварност све више личи на ријалити програм. Невидљива камера прати нас, непознати режисери монтирају наше животе. Али сваки човек може да створи свој мали свет, своје острво на коме ће слушати музику коју воли, читати добре књиге, гледати добре филмове, и остваривати контакте са себи сличним људима стварајући тако архипелаге.

* Како сте створили лик Ане Жежељ, ко је она?

- Ана Жежељ је каприциозна, намћораста, ратоборна старица. Она се под мојим пером сама створила.

* Иако је други јунак, анђео Милинко, начитан и пун знања, живи у библиотеци, воли Гогоља, Булгакова и Брјусова, лоше се котира у свом анђеоском свету. Указује ли то на сличност односа међу људима?

- Свет анђела и демона и наш свет, у мом роману, нису паралелни светови већ један исти, тако да сви функционишу по истим законима и обичајима. Читаоци ће моћи да виде да и међу анђелима има замршених и компликованих односа.

* Њему је, као по казни, припала Србија у надлежност, у којој, како кажете, има јако мало правих верника, рачунајући и свештенике. Значи ли то да смо пагански народ?

- Тако тврдим у роману, али не знам у којој мери је стварно тако. Наравно да има доста правих верника, као што има и атеиста, мада сматрам да оних који мисле да су верници, а својим делима и мислима то не демонстрирају, има највише.

* Како савремени човек доживљава веру, да ли му је потребна?

- Живимо у тешким временима, човеку је потребна вера, свакако неки ослонац, смисао, извор снаге, а на сваком појединцу је да открије шта му то пружа.

* Како проналазимо тај ослонац?

- Ни у једном времену није било лако пронаћи смисао и ослонац, тачку отпора бесмислу и патњи. За Декарта је сумња била најважнија, а за Камија побуна. Један је рекао: "Сумњам, дакле постојим", други је рекао: "Буним се, дакле постојим". Верницима је лакше него оним људима које стално мучи сумња и онима који имају потреба за побуном. Где ће се појединац сврстати, зависи можда и од њега самог, мада у то нисам сигуран.

* Колико нам је места остало за чисту љубав?

- То је ствар индивидуе. Али треба имати у виду да је анђео Милинко одабрао да се склони у кућу жене проблематичног живота и карактера, зато што је она више од било кога у срцу гајила љубав.

* Са којим демонима се данас боримо и какви су нам изгледи?

- Наши изгледи нису сјајни, али поседујемо искуство, како наше тако и људског рода. Оних који су живели и борили се пре нас и којима такође никад није било лако, што је записано у многим књигама.

- Квалитетна књижевност јесте више него икад потиснута, затрпана што лошом што лаком књижевношћу, али постоји, као што постоје и људи који је прате. Истина, човек све мање има времена за себе и праве вредности, што је апсурдно када се узме у обзир да човек непрестано проналази апарате и уређаје који треба да му олакшају живот. То је велики проблем човека овога века, који је на путу да постане роб. Али убеђен сам да ће урођена потреба за слободом натерати људе да се пробуде, а затим побуне и нађу решење.

* Има ли култура у Србији свог анђела заштитника?

- Ти заштитници српске културе су посрнули, али верујем да ће једном стати на здраве ноге, попут анђела Милинка, и да ће такви дати снаге нашој култури.

* Може ли код нас да се живи од писања?

- Мало је занимања од којих данас може људски да се живи.