Бећковић: Србија гата, а други одлучују

ТРИ песме које славе Бога, Љубав и Молитву, обједињене у књизи "Три поеме", у издању СКЗ-а, академик Матија Бећковић представио је јуче у Свечаној сали САНУ. Овај триптих религијских стихова чине наслови "Господе, помилуј", "Учини ми љубав" и "Слава теби Боже", а песник их је, каже, испевао у посебном заносу, у "непесничко време у славу безвременог царства поезије".

Пред многобројним поштоваоцима Бећковићевог умећа, његовим пријатељима и колегама, о књизи су исцрпно говорили професори Стојан Ђорђић и Јован Делић, док је аутор надахнуто говорио одломке из поема. Ипак, пре стихова из "Три поеме", песник је прочитао неколико одломака из потресног спева "Кажа", у знак сећања на жртве Јасеновца, међу којима је био и Драгиша Васић.

Тим поводом, песник, за "Новости", каже:

- У САНУ је, пре представљања књиге "Три поеме", обележена 75-годишњица оснивања логора Јасеновац. Ту прилику сам искористио да споменем да је у Јасеновцу заклан и свој живот завршио члан САНУ Драгиша Васић. То је било први пут да он буде споменут у овој његовој кући, после Другог светског рата. Има индиција и да је он жив спаљен, али то су "они српски фашисти који су спаљени у Јасеновцу".

Својим поемама у част живота и лепоте, Бећковић проговара и о људској души. Открива каква нам је она данас, у 21. веку:

- Још неначета а испрепадана!

Обједињујући лирски говор и епско виђење људске егзистенције, песник кроз три поеме нуди човекове модерне разговоре с Богом.

- Као што се каже у поеми, Бог није створио свет за шест дана, па га оставио и заборавио, него га и даље прествара и ствара. И та недеља не траје шест дана, већ тих шест дана трају вековима - каже нам Бећковић.

О томе куда Србија иде после наших изборних дана, и да ли ће нам бити боље, поручује:

- То Србија не зна, тако да се она код других распитује за своју судбину. Што се каже: Србија гата, а други одлучују.

Одговара песник и на питање да ли је изашао на изборе:

- Јесам. Гласао сам за ДСС и Двери. Изјавио сам то и уочи самих избора.

Враћајући се на своју књигу, која је оцењена као апотеоза генију језика и временима кад од поезије и песника није било ништа битније, Бећковић закључује:

- Поезија је увек говорила људима. Мени се свиђа истина да су у оном златном грчком периоду та времена прошла у кукању за славном прошлошћу. То је нека метафизичка истина и мени се опет чини да су пуна уста језика и да долазе нови нараштаји, здрави, лепи и даровити и можемо да их видимо на сваком кораку.