Бајковити наговештаји сећања

ЈЕДНЕ ноћи пре 500 година, 29. марта 1516. године, у Венецији, престоници Млетачке републике, бучно су залупљена једна велика врата. И закључана. Тако је један део вароши у парохији Светог Ђиролама, укупно тридесетак кућа, претворен у животни простор за хиљаду досељеника, Јевреја прогнаних с разних страна света. Одлука Већа десеторице и дужда Леонарда Лоредана обрадовала је те путнике, већ уморне од сталних селидби, и славили су тај догађај иако је капија ограђеног дела вароши током ноћи остајала замандаљена, а излазак његовим житељима строго забрањен.

Ови гости - становници престонице Млетачке Републике могли су на својим тезгама да позајмљују новац, уз камату (што је хришћанима било забрањено), код њих су се могле и залагати ствари, имали су право да продају стару одећу и у другим деловима града. И да буду лекари. Али морали су као знак распознавања да носе најпре жуте, а онда и црвене капе. Ипак, мешали су се с осталим Венецијанцима. На разне начине. Јавно, као и тајно. Хуго Прат тврдио је годинама касније да заправо ниједан Венецијанац не би могао да се закуне како нема неког јеврејског претка.

Било како било, Канаређо, једна од шест венецијанских четврти, односно Венеција сама, добила је свој Гето. Први међу многима касније названим истим именом. Тачније, сами Венецијанци су га звали Ђето, а први досељеници, Ашкенази, реч преиначили у “тврђу” - гето.

“Пет бајки о Венецијанском гету” (како гласи поднаслов књиге “Сирена која се смеши” у издању куће “Бука”) исткала је приповедачка машта Мирјане Огњановић, чије је магичне приче цртежима и акварелима “обојио” Александар Палавестра, археолог, дајући им додатни премаз фантазије.

Бајковите приче Мирјане Огњановић много више су од наговештаја сећања. Оне спајају Сару Копио Сулам, једну од најобразованијих жена старог јеврејског Гета, којој је рабин Леон Модена посветио драму “Естер”, посетиоце чувене Шекспирове “Сиренине крчме” из Лондона, са Хугом Пратом, стрип цртачем, романсијером и творцем Корта Малтезеа, са композицијом ренесансног композитора и лаутисте Џона Дауленда “Flow My Tears”...

Пет стотина година од настанка тог легендарног првог Гета, на обали Венецијанског залива, у ноћи Црвеног Месеца, професор А. Пераграш (што је псеудоним под којим је Палавестра објавио књиге “Але и бауци - прилог проучавању тајанствених бића Балкана” и “О огњопарду - оглед из криптозоологије”) помислио је да је угледао легендарно Чудовиште из црне воде.

Пратећи га, доспео је до Гета, дела вароши где је упао у ковитлац побрканог времена и мрежу знакова. Међу њима су били див, коцкар, песникиња, ципела, дух. Уводна прича и пет бајки из књиге Мирјане Огњановић, које је илустровао сам А. Пераграш али под правим именом, говоре о некој врсти путовања једног симбола, о фантастичним збивањима која су могла (можда и јесу?) да се десе у Венецијанском гету и изван њега.

Излазак из штампе “Сирене која се смеши” саставни је део глобалне манифестације - обележавања пет векова од оснивања Венецијанског гета - некадашњег “пренасељеног лавиринта од зидова”, како га је описивао енглески песник Шели, као једини догађај са овим простора уврштен у тај глобални програм.

ЉУДСКА НАРАВ

ГЕТО је током историје постао знак отуђења, одвајања, омаловажавања, затварања, каже у уводном тексту ауторка књиге, и додаје: - Држимо се чврсто наде да “Пет бајки о Венецијанском гету” неће бити баш сасвим излишне за читаоца. Да ће послужити бар као наговештај сећања, односно подстицај за сећање. Пре 500 година једна реч променила је значење. Само та једна промена значења речи, а толико је тога о људској нарави изашло на видело!

АУТОРИ

АУТОРКА Мирјана Огњановић бави се, музиком, књижевним преводилаштвом, таи-чијем, па чак и новинарством. Поред превода књижевних дела с италијанског и енглеског језика, објавила је и две збирке приповедака: “Зачарани Веља и остале музичке приче” и “Несаница за двоје”, а њене приче са илустрацијама Александра Палавестре својевремено су објављиване у “Политикином забавнику”.

Палавестра је професор Филозофског факултета у Београду. Бави се теоријом и историјом археологије, праисторијском археологијом и хералдиком.