Култура

Кад будем мртав и бео, хтео бих светиљка да будем

Радмила Радосављевић

11. 03. 2016. у 09:08

Одлазак Драгана Николића, легенде југословенске и српске културе, глумца који је сањао своју професију. Нисам увек био победник, али и живот и глума су побеђивање без победе, говорио је Гага

Кад будем мртав и бео, хтео бих светиљка да будем

САЊАО сам посао којим ћу се бавити. И моји су се снови испунили. Као глумац, веровао сам у себе, имао сам жељу да победим, али и да победим себе. А и то може да буде опасно - ако ти се испуне сви снови, постане досадно. Мени још није досадно. Ја сам кроз читаву каријеру настојао да, на неки начин, у себе уткам оно што је писало на шпици првог филма у коме сам играо. А писало је: "И кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да каква-таква светиљка будем", рекао је Драган Гага Николић у свом последњем интервјуу у каријери, који је дао управо за "Новости".

Легенда југословенске и српске културе од петка је међу великанима небеског филма и позоришта - преминуо је у болници, у 73. години, после двогодишње борбе с тешком болешћу коју је водио заједно са својом супругом, глумицом Миленом Дравић. Незаборавни Џими Барка, Флојд, Попај, Павле Гвозденовић у филму "Кичма" који се налази у Галерији модерних уметности у Њујорку (у капсули у којој су похрањене највеће стваралачке вредности човечанства), Прле, Попај..., ову борбу, ипак, није добио.

- Можда у животу нисам из свега изашао као победник. Али, и искуство је врста победе. А и живот и глума су побеђивање без победе - изјавио је један од највољенијих глумаца овог простора у свом тестаментарном интервјуу у "Новостима".

Гагу Николића, готово 50 година, колико је трајала његова велика каријера, обожавале су све генерације гледалаца од "Триглава до Ђевђелије".

"Осећам ту наклоност публике. Али, и то је двосекли мач - некада не ваља ни када те људи много воле. И то је велика обавеза и одговорност. Грешке које сам правио у животу нису биле судбоносне, па у своје успехе убрајам и критичне ситуације које сам успео да превазиђем", говорио је Гага.

Иза њега је остало више од стотину филмских и телевизијских улога, од којих се многе сврставају у антологијска остварења. Дебитовао је 1964. у филму "Право стање ствари", а прву главну улогу, лик Џимија Барке који је одредио његову каријеру, одиграо је у култном филму Живојина Павловића "Кад будем мртав и бео". Ту су и ликови у филмовима "Три сата за љубав", "Хомо хомини", "Живот је леп", "Хороскоп", "Бубе у глави", "Улога моје породице у светској револуцији", "Млад и здрав као ружа", "Без речи", "Национална класа", "Ко то тамо пева", "Бановић Страхиња", "Сезона мира у Паризу", "Нешто између", "Балкан експрес", "Обећана земља", "Последњи круг у Монци", "Оригинал фалсификата", "Буре барута"..., сарадња с најзначајнијим редитељима - од Влатка Гилића, Фадила Хаџића, Бахрудина Бате Ченгића, Милоша Мише Радивојевића, Боре Драшковића, па до Горана Марковића, Ватрослава Мимице, Вељка Булајића, Лордана Зафрановића, Горана Паскаљевића, Слободана Шијана, Емира Кустурице, Срђана Карановића, Драгана Кресоје, Здравка Шотре...

За глумачка остварења, поред две награде "Цар Константин", Златне арене у Пули, Октобарске награде града Београда, добио је и награду за животно дело "Павле Вуисић", и Златни печат Југословенске кинотеке.

Гагу смо гледали у најбољој продукцији српске телевизије - у серијалима и забавним емисијама "Максиметар", "Образ уз образ", "Отписани", "Повратак отписаних", "Балкан експрес", "Приче из бечке шуме", "Породично благо", "Кућа среће", "М(ј)ешовит брак", "Рањени орао", "Јагодићи"... Последњу улогу одиграо је у филму и ТВ серији "Монтевидео, видимо се".

Глумац због чијег је дара, шарма, гестова и васпитања Београд био европска метропола, како говоре његови пријатељи и поштоваоци, у својим матичним кућама, Београдском драмском позоришту и Атељеу 212, одиграо је око 30 улога и награђен многобројним признањима. А у Theatre de lla Ville у Паризу играо је Исуса Христа у представи "Мајстор и Маргарита" чувеног редитеља Мишела Сербана.

"Достојанство је мера ствари, и мени је највећа амбиција у животу била и остала да се не избрукам. Кад подвучем црту, могу да кажем да немам шта да пребацим ни себи, ни другима. Мислим да сам чак имао среће, а кад бих био нескроман, могао бих да кажем да сам некако био звезда 'црног таласа' - 'црни талас' ме је родио и обележио на неки начин. И опет се враћам на срећу - не само што сам на време кренуо да радим, него још нисам престао. И тек се спремам за неке подухвате. Волео бих да направим филм 'Сузе мога јастука', не бих то назвао аутобиографијом, више је реч о цртицама, сегментима из живота које сам записао искрено, без улепшавања. Постоји у том рукопису и поглавље 'Париз - град моје светлости', пошто га сви својатају, а ја имам посебан разлог да га тако зовем. Кад сам почео да се бавим том идејом да снимим филм, мислио сам да ћу играти самог себе. Али, сада видим да ћу ипак бити наратор, и да сам већ матор", говорио је Гага Николић за "Новости", јуна 2013, у свом последњем великом обраћању јавности.

КОМЕМОРАЦИЈА И САХРАНА

КОМЕМОРАЦИЈА поводом смрти нашег глумачког великана биће одржана у понедељак, 14. марта у 12 часова, на Великој сцени Атеља 212.

Драган Николић ће бити сахрањен истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ПЛАЧЕ ЦЕЛА ЈУГОСЛАВИЈА

ВЕСТ о смрти Драгана Николића обишла је регион (у готово свим медијима насловљена речима "Збогом, легендо!") и запалила друштвене мреже, по ко зна који пут потврдивши да величина његовог имена и талента надилази све границе.

aОд истинског великана опростиле су се готово све колеге, било да га памте као пријатеља, партнера или само као гледаоци, као узор коме су тежили. Са последњим поздравима Гаги огласила се хрватска глумица Миа Беговић, њена млађа колегиница Наташа Јањић која је имала привилегију да заигра уз "своју љубав из детињства", босанскохерцеговачки глумац Енис Бешлагић, који је такође доживео част да са Николићем (који је и "кривац" за његово професионално опредељење) "дели кадар, време, простор, причу, осмех...", а готово да нема глумца из земаља бивше СФРЈ (ни међу онима који ту државу не памте) који није емотивно реаговао на вест о одласку једног од највећих.

Осим на регионалном, од омиљеног градског (прецизније врачарског, а још прецизније "крсташког") лика и великог шмекера, господина и међу "делијама", опростили су се и "у локалу" - како његови Врачарци (и званично, саопштењем општинске управе, и незванично, "људски", суграђански), тако и његова вољена "Црвена звезда" (такође од управе до последњег звездаша).