Умберто Еко je стварао читаоце

МОГУЋЕ је да пишем за мазохисте. Али држим да само неки издавачи и неки новинари мисле да људи желе једноставне ствари. Људи су уморни од једноставних ствари. Желе изазове!

Говорио је овако италијански професор, филозоф, романописац и есејиста Умберто Еко (1932-2016), један од водећих интелектуалаца друге половине прошлог и почетка новог века. Изузетно поштовани постмодерни теоретичар, професор теорије комуникације и семиотике, аутор чувених романа "Име руже" и "Фукоово клатно", преминуо је у петак увече, у 84. години, после дуге борбе са раком.

Иза себе је оставио супругу, сина и кћерку, кућну библиотеку са 50.000 књига и грандиозно литерарно и теоријско дело које је обележило европску културу.

- Еко је дуже од 50 година био јединствена фигура у проучавању семиотике књижевности и културе али три деценије један од најистакнутијих и најпознатијих светских писаца. Мање се зна, међутим, да је такође био оштар критичар Италије, Европе и света и отворен дух коме је било стало до једне идеје одговорности и слободе коју ни на крају 20. и почетка 21. века нисмо упознали. Смрт овог изванредног човека можда је крај једне епохе, а његов је парадокс да је он истовремено и почетак једне друге. Био је највећи професор-писац - каже, за "Новости", професор Александар Јерков.

Еко је важио за једно од најпоштованијих, али и најпопуларнијих књижевних имена на свету, иако је писао "тешке" књиге.

- Не знам шта читаоци очекују. Мислим да би писац требало да пише оно што читалац не очекује. Ствар је у томе да се не питате шта публика жели него да је промените, да створите читаоце какве бисте желели да имате за сваку своју причу - сматрао је Еко.

Истицао је да му је писање романа успутна преокупација и тврдио:

- Ја сам филозоф. Пишем романе само викендима.

Рођен је у Александрији, студирао је средњовековну филозофију и књижевност, посебно се посветивши личности Томе Аквинског. Врхунац универзитетске каријере достигао је 1971, када је постао шеф чувене катедре семиотике на Универзитету у Болоњи. А затим је неочекивано прешао пут од реномираног филозофа до писца бестселера.

Већ први Еков покушај да напише роман, завршио се незапамћеним успехом: детективски роман смештен у средњи век, "Име руже" из 1980. године, за који се аутор надао да ће имати тридесетак хиљада читалаца, изазвао је планетарни књижевни земљотрес. Књига је продата у скоро 50 милиона примерака и доживела преводе на више од 40 језика! Еко је постао најуспешнији књижевни дебитант свих времена. Првенац га је учинио славним и богатим, али је остао професор посвећен науци. Своју фикцију заправо је стварао користећи сва обележја свог академског рада на семиологији и истражујући везу између фантазије и стварности.

- Понекад ми се чини да мрзим "Име руже" зато што мислим да су касније књиге биле боље. Али то се дешава многим писцима. Маркес је могао да напише 50 књига али ће увек бити запамћен по "Сто година самоће". Сваки пут када објавим нову књигу продаја романа "Име руже" порасте. Зашто? Људи кажу: Еко има нову књигу, али никада нисам читао "Име руже".

По овом роману Жан Жак Ано снимио је 1986, истомени филм са Шоном Конеријем и Кристијаном Слејтером у главним улогама. Упитан пре неколико година како му се допала екранизација, Еко је у свом стилу одговорио:

- Филм није лош, али филм не може да уради све оно што књига може, да покаже теолошки, политички и остале нивое. Чуо сам, иначе, да је једна девојка ушла у књижару, видела књигу и рекла: "О, већ су направили књигу од филма".

Из његове мајсторске радионице остали су нам и романи "Острво дана пређашњег", "Баудолино", "Тајанствени пламен краљице Лоане", "Прашко гробље", студије "Историја лепоте", "Историја ружноће"...

У свом последњем роману "Нулти број", који је код нас објавио "Вулкан", Еко се вратио својој омиљеној тематици коју је разрађивао у "Фукоовом клатну" - теоријама завере и лажним митовима. Говорио је да га, у ствари, не занимају теорије завере него параноја која им омогућава да цветају:

- Параноја од универзалне теорије завере је моћна зато што је трајна. То је психолошко искушење наше врсте. Карл Попер је написао диван есеј о томе, рекавши да је све почело од Хомера. Све што се догодило у Троји богови су смислили дан раније на врху Олимпа. То је начин да се не осећате одговорним ни за шта, и зато неке диктатуре користе механизме универзалне теорије завере као оружје.

ШИЗОФРЕНО ДЕТИЊСТВО

У ЕДИЦИЈИ "Новости" из 2004, под именом "20. век", прва књига била је "Име руже", штампана у фантастичном тиражу од 300.000 примерака. У ексклузивном интервјуу који је Еко дао нашем листу, поводом романа "Тајанствени пламен краљице Лоане", писац је рекао:

- Моја генерација је имала шизофрено детињство. Нацистичка диктатура је била идеолошки бескомпромисна. Нису могли да прођу амерички филмови и стрипови нити њихов стил живота, доминирала је милитаристичка едукација. Нацистичка култура у својој есенцији. Италијанска диктатура је, можда због културне слабости, била пуна рупа. У школи су те учили да је дивно умрети за домовину, готово да смо викали "живела смрт", али смо на радију слушали песме које су нам поручивале да је живот леп. Излазили су пропагандистички филмови о херојским подухватима италијанских војника али и филмови који су препричавали приче о љубавима, љубомори и интригама у добростојећим слојевима друштва.