Наша сујета за Нобела

УЗ САНУ и Српски ПЕН центар, стоји и Удружење књижевника Србије, када је реч о односу према кандидовању наших писаца за Нобелову награду. У последњих неколико година из Француске 7 није отишао ни један предлог у Стокхолм. Ове године, додуше, писмо из Нобеловог комитета за књижевност Шведске академије, са молбом за номинацију, није ни стигло у српску кућу писаца.

Ова тема је, како сазнају “Новости”, последњи пут била на тапету у Удружењу када је пре неколико година било речи о Добрици Ћосићу, као нашем кандидату.

Председник УКС Радомир Андрић, међутим, сматра да би о томе ваљало разговарати, и присталица је учешћа у трци за најпрестижнију награду:

- Наша књижевност заслужује пажњу. Требало би да заједнички иступимо према свету и да предложимо кандидате. Тако се некад радило кад је био Иво Андрић, тада смо имали и Крлежу... У то време иза њих двојице је стала држава.

Српска номинација за “Нобела”, би по Андрићевом мишљењу, извукла на видело писце чије је дело већ релевантно и са специфичном тежином, који су преведени и и те како цењени у свету:

- Имамо Давида Албахарија и Драгана Великића. Треба размишљати и о драмском писцу Душану Ковачевићу. Његово дело изводи се по свету, страна публика је препознала његове метафоре. Многи још то заслужују: Радован Бели Марковић, Радослав Братић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Драгослав Михаиловић, Миро Вуксановић...

Увек, нажалост, има неко “али”. Андрић признаје да је, као и у другим институцијама и у УКС видљива подељеност на разне струје...

- У нашој средини се множимо делећи се. Чим се у Србији о некоме проговори, увек му се и нешто приговори. А многе наше писце у свету скоро да више цене него овде, што је парадокс. Све док, као у басни, свако вуче на своју страну, док влада клановска негативна селекција, неће бити боље. Истина је и да многи писци сматрају да су кандидати за Нобелову награду, потајно се надају да ће је једног дана добити. Баш због тога је тешко да нађемо заједнички језик. Сви уметници имају погонско гориво, а то је и сујета - каже Андрић.

У млађем удружењу писаца, Српском књижевном друштву кажу да никада нису дошли у прилику да расправљају о идеји да предложе неког од својих чланова за најпрестижније светско књижевно признање.

- Изостанак и било какве примисли о покретању такве иницијативе говори пре свега, о (не)приликама у којима (не)функционише наша културна сцена - каже Вуле Журић, председник УО СКД. - А као љубитељ књижевности дубоко верујем да је Давид Албахари наш једини истински кандидат за “Нобела”. Његов досадашњи опус је најбољи пример како писац, ниједног тренутка не напуштајући поље књижевног стваралаштва може, да буде увек ангажован и актуеалан у најширем друштвено-политичком смислу.

ПОЛИТИЧКИ ПЕДИГРЕ

Нобелов комитет је, по Андрићевим речима, довео награду у питање својим одлукама, које нису у сагласју са читаоцима и књижевном критиком. Додељивање је често контроверзно, примат имају књиге и писци са политичким а не са уметничким педигреом, па у новије време имамо примере Херте Милер и Светлане Алексијевич. Истина је, по његовом мишљењу, и да нам је Нобелова награда приближила многе велике писце.