Жак Одијар:Мигранти имају и лице и глас

МИ о мигрантима не знамо ништа. За нас, то су људи без лица и гласа, каже редитељ Жак Одијар, који је на "Кустендорф" донео филм "Дипан", избегличку причу о покушају бившег "тамилског тигра" да се прилагоди животу у Паризу. Ово остварење се лане директно сударило са таласом избеглих са Блиског истока, а француском аутору донело је -"Златну палму" у Кану.

- О мигрантима сам почео да размишљам раније, снимајући филм "Пророк", док избегличка реалност још није постала овако изражена - каже Одијар у разговору за "Новости". - Реч је о интуицији, мом начину да кажем шта мислим да би се у друштву могло десити. Лицима која су другачија, различита, прво сам дао глас који немају. Они су, погледајте и проверите на улицама, неми. Када видите Тамила, или Сиријца, неког Африканца, он као да не постоји. Покушао сам тим људима да дам и лице. Мој јунак је Антонихасан Јесутхасан, бивши "тамилски тигар", дакле неко ко у себи носи највећи степен комплексности онога што ми једноставно зовемо мигрантом.

* Како изгледа тај судар светова на улицама европских градова?

- То већ дуго траје и свакодневица је милиона људи. У Калеу, на источној железничкој станици, на пијаци, у метроу, свакодневно видим скандалозне ситуације и много тога што се дешава познато је из медија. У неком тренутку смо пристали, вероватно неком политичком одуком и на папиру, да избришемо разлике међу људима. Али, разлике постоје у стварности, јер су културе различите. Припремајући се за снимање, обилазио сам колективне центре за мигранте, где су људи који су званично дошли у државу. Тамо је очај. Замислите како је тек са онима који су илегално прешли све границе. Погледајте само њихове изразе лица и кретање у простору, све је потпуно другачије. Тамил, Индијац, Сиријац и Европљанин другачије осећају, јер су нам културе различите, а то се не уважава.

* Стварност је показала да Европа нема решења за велику кризу...

- Француско друштво није умело да се носи са таласом миграната. Ми чак нисмо интегрисали ни мигранте са севера Африке, који пристижу од 1960. године. Није било реформи у образовању и другим областима. Покушаји да се реши њихова интеграција махом су неуспешни. Политичари касно реагују на догађаје, а требало би да их предвиђају. У чуду сам и веома разочаран...

* Како сте избегличке ликове, "узете" са улица, транспоновали у филмске, комплексне карактере?

- Реалност узимам као основу и на њој развијам фикцију. Додајем помало, па реализам ишчезава пред порукама. Не бринем да ли ће због комплексности мојих ликова неко теже прихватити то што сам направио. Мора се разумети да је главни јунак "Дипана" човек који је са 16 година регрутован у "Тамилске тигрове", а касније је напустио домовину са лажним француским пасошем. Као натуршчик он постаје јунак моје приче. Он у Француској има "као живот", "као породицу", има заправо живот који је у великој мери лаж.

* Желели сте после "Дипана" да снимате у САД са Џоном Рајлијем, да ли ће се то остварити?

- Остало је нерешено да ли ћемо радити у САД или у Европи, са овдашњим или са холивудским глумцима. То је ствар учинило потпуно неизвесном. У сваком случају, радозналост ме покреће, па ће из ње изаћи оно што заправо највише и желим, неки нови филм.

* Када нисте усредсређени на размишљања о филму, како проводите свакодневицу?

- Имам децу, највише времена проводим са њима. Остатак дајем својим љубавима. Уживам у читању, или у обичним шетњама по Паризу, баш као и сви други, обични људи.

КУСТУРИЦА

* КОЛИКО је долазак на "Кустендорф" за вас важан?

- Обишао сам ово место, уживао у музици, био на одличном концерту. Претходно сам имао радионицу са студентима, али су они, нажалост, поставили премало питања, или је моја жеља да учествујем у животу са њима велика, а времена никада нема колико бих желео. Пре свега, радовао сам се сусрету са Кустурицом. Ми смо саборци у свету кинематографије и боримо се на страни ауторског филма.