Из јаве у страву, из страве у главу

ДОСТОЈЕВСКИ је цртао када је писао, а није сликао. О чему се ради? Ја и кад сликам - цртам. Цртеж је самодбрана, ту нема џа или бу, црно-бело, трећег нема.

У ових неколико реченица, сажео је велики црногорски и југословенски сликар Урош Тошковић свој однос према цртежу, дисциплини у којој су га његова уметничка сабраћа, попут Дада Ђурића, сматрала - непревазиђеним. Иако је током шест минулих деценија, јединственим ликовним изразом и легендом испреденом око своје личности, овај необични стваралац оставио дубок траг на уметничкој сцени, донедавно није имао монографију. Неправду исправља обимна, луксузна и богато илустрована књига “Урош Тошковић - Бунтовник гаравог лица и чисте душе”, коју је приредио Момчило Моша Тодоровић, а објавила “Радионица душе”. У њој су сакупљени текстови историчара уметности, писаца, уметника - савременика, али и репродуковани Тошковићеви цртежи, слике и скулптуре, како би скупа расветлили енигму овог необичног опуса и живота.

Упутивши се после завршене Уметничке школе у Херцег Новом, где су му професори били Мило Милуновић и Петар Лубарда, из родног Пелевог Бријега у Београд, на студије сликарства код Марка Челебоновића, Тошковић је са собом понео бременита искуства ратног детињства и занимљиво породично наслеђе. Мајка му је била у роду са Марком Миљановим, предеда Петар - барјактар код краља Николе, а деда, кучки командир Спасоје, носилац две Обилићеве медаље и сабље са девет дијаманата, која се сада чува на Цетињу. Преживео је два бомбардовања (једном је бомба пала на његово огњиште), а три рођена брата погинула су му као партизани...

Већ током студија уочена је његова необична природа и дар, а у монографији је забележен и део сећања Љубе Поповића на неке од првих Тошковићевих изложених радова:

“Свет који је сликао, углавном актови и портрети, били су рађени оловком или кредом, класично сенчени, прецизни до лудила, али потпуно ишчашени и наказни. Био је тој спој лепоте обраде и једног монструозног света. Да ли је у то време Тошковић познавао своје далеке рођаке из историје сликарства: Одилона Редона, Егона Шилеа, Вилијема Блејка, Фелисијана Ропса, Алфреда Кубина?”

Али као себи на неки начин блиске, уз Дада Ђурића, с којим је друговао још из херцегновских дана, препознао је младе, тада бунтовне уметнике, који ће створити Медиалу.

“Ако је Драгош Калајић био enfant terrible, а Леонид Шејка руски цар, Тошковић је Распућин Медиале... Aко је Шејка пророк Ђубришта, Тошковић је апостол прогнаних, заборављених и одбачених, поноситих који немају ништа, али имају себе,” записује у свом есеју Дејан Ђорић.

Тошковићева уметност тражи да јој се верује, можда бескрајно, сматра овај ликовни зналац:

“Не знамо да ли смо суочени с делима генијалног или суманутог цртача, шамана или шарлатана.... Безобзирност, бескрупулозност, суровост али не и сировост, расту у име уметника који је цртеж довео до крајности, до пароксизма и самопоништења. Његовом светоназору одговарају апокалиптичне теме, терен на коме се не узгајају љупки вртићи па зато толико распећа, кочева и глава у његовом делу...”

За овог ствараоца, наводи Ђорић, можда важи само једна естетска заповест, једна формула - од сна до сна, из сна у недосан, из јаве у страву, из страве у главу. Његов цртеж је несаница која траје цео живот, он је минер који се спушта у најдубље окно, црну рупу, црне имагинације:

“Урош Тошковић црпе из црног извора, оног испод Дурмитора, из вечне понорнице зване фантастика, из подземних језера црне маште, бавећи се магијом, а не цртањем у класичном смислу, јер је цртеж настао међу врачевима. Зато га много више занимају враџбине старих жена, ритам песме нарикача, плач новорођенчета и хропац него вести с телевизије,” закључује Дејан Ђорић.

Од тих његових “црних изворишта” нису га одвојила ни светла Града светлости. Његов париски период (као стипендиста француске владе тамо је отишао 1956. и остао до 1976) у монографији је забележен и фрагментима из “Бурлеске у Паризу” Милована Витезовића. Готово је надреална епизода у којој Тошковић премерава сенку Миодрага Булатовића, на шта му велики писац одговара: “У Београду смо те звали Урош Луди. Овде си Урош Луђи!”

Управо у доследности поштовања сопствених дамара, који пренети на папир, аутентичним звуком постају универзални симболи, лежи Тошковићева храброст, сматра Ирина Суботић:

“Изабарао је неку врсту изгнанства, осаме која га чува, храни и напаја самодовољним визијама, удаљава од брзих промена и наглих скокова, штити његов интегритет - лични и уметнички; задржава његове вечите провокације, море, осећај бола, трагике, бруталности и дијаболичности, сабласти и очаја, аветињског израњања из тмине простора оптерећеног ратом. Сва Тошковићева сећања ослањају се на детињство- ‘храни се сопственом крвљу’ и не потискује их новим и различитим виђењем света. У том смислу он је поистоветио свој рад са својим животом, посебно са првим доживљајима кроз која прелама сва остала искуства.”

Док, Никола Кусовац подсећа да у његовим радовима ништа није на површини, већ је запретено негде дубоко, испод “седам кора”:

“Тако он уздржаном драмом опорог мушког лелека који се чује до неба, сухог ока и распуклог срца, оплакује ово трагично време што носи црну боју короте и смрти. Чини то попут самотњака којем нема друга, сапатника и саучесника, на начин од којег остаје укус чемера, осећај тешке мучнине и црнило безнађа. По томе је био и остао, од почетка до данас, на овим нашим просторима и у овом времену, један и јединствен, без претходиника и наследника.”

За такву уникатну појаву ликовне сцене, грозничавао стваралаштво није имало никакву алтернативу, о чему сведоче и ове речи Уроша Тошковића:

Борим се за оно што ми је свето, а то је моја уметност. До сада се нијесам укаљао, нијесам образ продао и нећу. Самим тим ни драги камен мога сликарства, јер сам га чувао као последњи залогај.

ЖИВО СРЦЕ НА ДЛАНУ

ОПИСУЈУЋИ атмосферу у којој је Тошковић студирао, живећи аскетски и пропагирајући да се може бити здрав и на “неколико ораха, кашичици меда и литру млека дневно”, Дејан Ђорић, између осталог, пише:

“Тако је сазревао и окалио се Тошковић кога познајемо, бескомпромисни цртач, али и брижни отац, кротитељ туђег болесног ега, ледоломац илузија, који за музе узима курве, скандал мајстор који пљује и псује грађане и ситне буржује, а лекарима, својим колекционарима, нуди најбоље цртеже ако му само дозволе да на операционом столу држи на длану живо људско срце и посматра га док куца.”

ПИКАСОВЕ ОЧИ СВЕ ВИЂЕЛЕ

У ЈЕДНОМ од ретких интервјуа, који је штампан у монографији, упитан које уметнике цени, Тошковић је признао да је “зацопан” у Пикаса:

Пикасо је геније који је за сваку фазу у животу имао другу жену... Заустављао сам га у Паризу и питао: јесте ли ви Пикасо? Да, ја сам Пикасо. Ја пут њега, он продужи. Мали, здепаст. Зна Омчикус. Кад дође на изложбу глава му ка чиода, трампав. Ниђе се није појављивао, врло лоше је говорио француски. Али имао је неке живе очи које су све виђеле...