Често гурамо прст у штекер

СВАЧИЈИ живот је својеврсна драма која заслужује да буде описана. Сам живот је заправо драма. Није ми било стало да проналазим невероватне догађаје већ да од оног што је могуће и свуда око нас направим књигу која ће бити узбудљива - каже, за “Новости”, Љубица Арсић о роману “Рајска врата” (“Лагуна”), који се нашао у најужем избору за овогодишњу Нинову награду.

Ова књига нам открива тајанствене светове мушко-женских односа и мириса. Полази од приче о пронађеном таблету у једној фирентинској траторији и затим читаоца води до мреже других прича, срећних и трагичних, које су испреплетане и важне за главну јунакињу Ђурђу...

- Као кад провирите кроз одшкринута врата само да видите да ли сте оставили упаљено светло али се поглед не зауставља само на томе већ почиње да примећује оно што можда не желите да знате. Проклетство радозналости не дозвољава да једноставно престанете да гледате - каже једна од водећих савремених српских приповедача, ауторка збирки прича “Мацо, да л’ ме волиш” (Андрићева награда), “Ципеле бувине боје” (награде “Про-фемина” и “Биљана Јовановић”), “Тиграстија од тигра” (“Лаза Костић” и “Женско перо”), романа “Икона”, “Манго”...

Ко су јунаци романа?

- Најбоље је да читалац сам открива природу мојих јунака јер свако пишчево тумачење може да им нанесе штету.

Ђурђа, као и њена бака, има таленат да осети и запамти мирис, а кажете да молекули мириса могу да се упореде са речима, да је чуло мириса око које види ствари где су некад биле...

- Мирис се најдуже памти, у стању је да оживи најдубље сећање и да веома тачно понови већ доживљену емоцију. Понекад, кад ми, док загревам млеко, падне на врелу ринглу неколико капи, ја се сетим давног мириса загорелог млека, кад искипи на шпорету. Данас више нико не кува пастеризовано млеко, али је његова загоретина остала у мојој архиви сећања похрањена за сва времена. Такође, привлачне су ми и рапсодије мириса које компонују парфимери великих козметичких кућа, проучила сам комбинације најчуднијих мириса покушавајући да сазнам, као кад је у питању сликарско или књижевно дело, одакле је потекла инспирација и како се створило такво савршенство. Заправо, чуло мириса је једино које себи није подигло храм уметности какав га имају остала чула.

Може ли прошлост да се пронађе, реконструише, оживи?

- То полази за руком само књижевности, јер она то ради из најбољих намера, да бисмо ходањем кроз прошлост заволели живот који управо живимо. Оживљавање прошлости је споразум са пролазношћу са којом нема такмичења. Ствар је у томе, како каже један лик из “Рајских врата”, да нам од оног што смо доживели остане што је могуће више лепих успомена.

Зашто сте изабрали Фиренцу као град за претурање по прошлости?

- Све у том граду има своју тежину коју јој дају бурна историја и уметност, а ипак, за странца, живот је у њему видљив по танким цртама које одвајају мит прошлости од баналне свакодневнице. Фиренца делује као позорница за оперу пуну тровања и инцеста, у којој се сви поубијају али ипак на крају устану, поклоне се публици и оду на порцију шпагета. У том граду сретала сам чудне сподобе заостале из прошлих времена које вуку, заједно са брилијантима украшеном пудлом, бреме свог племенитог порекла. Тим градом се шетају и наши бивши земљаци, туристи, чији одвојени и осамостаљени језици звуче познато али и туђе, далеко, као Дантеови стихови и Микеланђелови сонети.

Читамо да живот није оно што живимо већ оно што замишљамо да живимо. Да ли то одликује модерног човека?

- Чини се да је у модерном свету више замишљеног, што је последица човекове све веће инерције, непокретљивости, лењости. Човек често унапред напише своју биографију и онда по њој живи. Можда је то доказ човекове анђеоске природе, да за њега стварност има сувише упрљано лице. Ако се сетимо баш Дантеових времена у Фиренци, ни ту није ништа боље. Беатриче је кована у звезде док су стварне жене заправо живеле крајње јадно. Судбина прелепих Мадона у галерији Уфици, кад би заносни модели досадили сликару осмехивали су се крезавим осмехом, са ванбрачном децом прећуткиваном у уметниковој биографији.

Са каквим животним проблемима се суочавају зреле жене, каква је и главна јунакиња, шта им је потребно, да ли их мушкарци разумеју?

- Између мушкараца и жена постоји стални сукоб, такорећи борба и јединство супротности, жешћи него што је описано у “Горском вијенцу”. Све више мислим да тако треба, да је та борба непрестана у ствари љубав, која се у тој силини варница и одржава. У времену које искључиво рекламира младост, зреле жене чезну да буду зелено воће и подвргавају се интервенцијама после којих личе на Мини Маус. И то зашто? Да би се шепуриле пред другим женама. Мушкарци опет тајно уграђују фишбајне и силиконске листове, такође да би у свом братству задобили позицију голгетера. А у ствари, сви заједно су манекени лажи. Кад сретнем нечије право лице, па још ако је насмејано, дође ми да га изљубим.

На једном месту читамо да нама на Балкану треба да одреде старатеља, неког да се брине о нама, кад већ сами о себи не умемо... Шта су последице таквог стања ствари?

Многи Србе виде као инфантилне и желе да нам буду тате, ваљда зато што смо од оних који не презају да у заносу игре гурну прст у штекер и остану живи. Дрмала нас је током историје поштено струја али се некако брзо опоравимо, можда је то зато што у нама још живи онај барбарогеније који своју дивљу башту, пуну шибља и стрњике никад неће претворити у бечки парк са упицањеним шимширом.

“ХАМБУРГЕР” КЊИЖЕВНОСТ

КАКО се старамо о књижевности, уметности, култури уопште?

Бахати смо и багателишемо оно што имамо. Стварно сам несрећна кад видим како сурово заборављамо наше великане и како нас само јубилеји подсећају да имамо нешто вредно. Да ли је у питању комплекс супериорности којим свима показујемо да су даровити људи сасвим обична ствар и да се у нашим крајевима распростиру као шаша или, због сталног сељакања, осећамо презир према свему ономе што се при следећој сеоби не може понети, не знам, али ми цела ствар са веома даровитим појединцима које затамњује јефтина “хамбургер” књижевност и фолк мекетање личи на онај виц кад син пита тату каква је разлика између речи бесплатно и џабе. Е видиш, каже му отац. Ти се, сине, бесплатно школујеш али џабе.