Хубач: Шта остаје косовској деци?

КОМАД "Берлински зид" драмског писца Жељка Хубача, извесно је његово најбоље дело, без обзира на чињеницу да је претходно изведена драма ("Бизарно") досад освојила петнаест фестивалских награда. А какав га сценски живот очекује, откриће позоришна публика Београдског драмског на премијерном извођењу почетком марта, у режији Милана Нешковића.

Радња драме (у којој је забрањена љубав окосница приче) дешава се 1999. године у Урошевцу, на Косову. Али, како каже аутор, у овом делу он се бави деликатном темом у којој нема политике - само велике људске патње. Какве су последице њихових страдања, без обзира на то којој страни припадају, најбоље сугерише поднаслов драме: "Прича о деци која су одређена породицом којој не припадају"...

За разлику од других (наручених, као и из дубоких ауторских побуда насталих драмских текстова) на тему Косова, Хубач је избегао општа места и стереотипе, исписујући потресну и у својој једноставности веома комплексну причу.

- Ако комад не би могао да се игра како у Београду, тако и у Приштини, без икаквих "кишобрана" европских институција и фондова, онда бих искрено био разочаран овим што сам урадио - каже Жељко Хубач. - Берлински зид, у симболичком смислу, деценијама се сматра непремостивом препреком за комуникацију. Срушен је преко ноћи, а оно што је уследило говори о једној великој заблуди: друштвене околности одређују тренутак рушења, али људи су ти који га уклањају. За то је већ потребно мало храбрости, саосећања и људскости.

Када то "мало" изостане, окружење ускраћује основни предуслов за срећан живот - љубав.

- Рат, у чије се време радња дешава, само је катализатор за трагичан крај. Ово је прича о нашој јаловости јер из ње, као што каже и поднаслов, излазе двоје деце чије су судбине одређене породицама којима не припадају. Драму сам писао још од студентских дана, дакле, више од две деценије. Иако је комад наизглед реалистичан, из реализма само покушавам да извучем оно што је апсурд свакодневног живљења и усуд наше несреће. Усуд да стално нешто губимо, налази се и у карактеру који обележавају велике крајности. Нема никакве резерве ни у љубави ни у мржњи, без одговорности према ономе што ће тек доћи. Живимо живот као да траје онолико колико и догађај који нам се чини најзначајнијим у том тренутку. Зато је кључно питање у комаду: шта ће бити са том децом и шта смо им оставили.

Стицај околности је хтео да се сам писац нађе у Урошевцу те ратне, 1999, и као мобилисани припадник наше војске ту проведе двадесет један дан:

- Свакодневно чувајући стражу, на путу према сеоцету Неродимље, сусретао сам људе који су долазили до својих кућа да узму неке њима важне ствари. Према ономе што су износили, увиђао сам и однос према животу. Неки су носили само фотографије и успомене, а неки материјална добра. И, по томе сам схватио у каквим крајностима, у одсудним тренуцима, размишљамо... А, забрањених љубавних прича има у свим временима и околностима. Нажалост, људи су сведени на марионете у позоришту живота у ком су улоге већ додељене и у ком други вуче конце. Једино што могу је да у себи пронађу зрно људскости и емоције.

ЉУБАВ ВАЖНИЈА ОД ПОРЕКЛА

- Да имамо снаге да превазиђемо питања на које немамо исте одговоре на Балкану, убеђен сам да би се тај "берлински зид" лако срушио... Комад сам током рада слао мојим косовским пријатељима, са обе стране. Кроз те контакте схватио сам да нешто што се код нас каже, код Албанаца се подразумева а гестови имају много већу симболику. Тај говор у загонеткама је језик, са другачијим значењем. Суздржаност у изливу емоција на Косову тумачи се као мудрост - на обе стране. Ипак, верујем да су сви моји ликови направили велики искорак и успели да лично не подреде општем. Те две породице су нестале, али су иза себе оставиле потомке који немају свест о свом пореклу: један дечак о националном, други о биолошком. Волео бих да сва деца одрастају у средини у којој порекло није битно. Туђа или усвојена, прихваћена или изгубљена - важније је да од родитеља "добију" љубав него националност