Ђорђе Кадијевић: Данас више нема храбрости

ЈЕДАН од најзначајнијих представника југословенског и српског ауторског филма, редитељ Ђорђе Кадијевић, недавно је добио Награду за животно дело коју додељује Удружење филмских уметника Србије. Филмски стваралац чија су дела оставила блистав траг у домаћој продукцији још од времена “црног таласа”, ликовни критичар и луцидни интелектуалац који себе професионално и приватно никада није оспорио, како каже за “Новости”, потпуно се повукао из јавног живота. Разговор са њим, уприличен у његовом скромном стану у Прашкој улици у Београду у коме живи сам, можемо захвалити само награди коју је добио.

- Има и већих признања, али ако добијете награду свог професионалног удружења, онда је то нешто највеће. Можда је то и гест који значи довиђења и можда мој еснаф неће да дозволи да мене нема, а да ми пре тога није рекао хвала.

* Шта је данас, после толико деценија, заиста важно за вас?

- Највећом наградом сматрам то што сам уопште добио могућност да урадим оно што искрено желим. Јер, за разлику од многих других људи, нарочито моје генерације, никада нисам био принуђен да радим на силу, зато што морам, да бих могао да преживим. А целог живота сам желео да се бавим уметношћу, и у тим покушајима протекао је цео мој живот. Некада нисам радио и дуже периоде, било је тешко, али сам успео. Имам једну велику ману - моје уважене колеге почну озбиљно да раде онда кад сниме филм, тада почиње она специфична активност која доприноси личном маркетингу.

* Снимили сте антологијске филмове који припадају “црном таласу”, и ремек-дела домаће фантастике... Колико вас је одредило то што сте били блиски Медиали?

- То су педесете године прошлог века, када сам био студент, дружио сам се са члановима Медиале, и у том друштву, у коме су били Леонид Шејка, Синиша Вуковић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Мишел Контић, Оља Ивањицки..., посећивао сам све позоришне представе, све концерте на Коларчевом универзитету, и наравно, све филмове у Кинотеци - видео све што је тада приказивала. Ту сам и осетио највећи афинитет према филму, али се нисам могао надати да могу да дођем до филма. Студирао сам историју уметности, дипломирао и почео да се бавим ликовном критиком, што чиним и данас. Али захваљујући том кругу људи, дошао сам до филма - нашао се неко ко ће да ме гурне, јер увек неко мора да вас гурне да бисте имали могућност да урадите оно што желите. То је био Александар Петковић Петко, најбољи филмски сниматељ кога смо икада имали. У том кругу Медиале спријатељио сам се с њим, он је однекуд уобразио, или се једноставно уверио у то што ми је рекао - слушај човече, ти си рођени филмски редитељ. Он ме је повезао са филмаџијама у Кино клубу Београд, а затим ми је помогао да дођем до првог филма.

* Већ у првом филму “Празник” бавили сте се непожељним, актуелним идеолошким темама. Шта је вама било узбудљиво у том феномену партизанске револуције?

- Бавио сам се, заправо, феноменом контрареволуције. За разлику од мог уваженог колеге Вељка Булајића, који је правио херојске тираде о подвизима партизана, мене је преокупирао феномен потпуно запостављене психологије и драматургије тог недотакнутог дела наше још увек актуелне стварности тога времена. Мене је занимао профил човека који, како се тада веровало, није био на правој страни. Ако је био приказиван на филму, онда је то увек било на више-мање пежоративан начин као злочинац, кољач, историјско ђубре. У мојим филмовима, људи из табора контрареволуције били су аутентични ликови - у “Празнику” нема ниједног партизана, него имате гнездо те контрареволуције у коме се догађају драме, и то античке. Филм је једва прошао цензуру, и то само због уметничких критеријума.

* И ваш следећи филм, “Поход”, наставио је ту митологију. Због чега?

- У том филму главни јунак није типичан експонент психологије и карактера човека који је “с оне стране” праве ствари, који је, како се тада говорило, у непријатељском табору. Овог пута била је реч о обичном човеку, типичном антихероју који је изгубљен у крвавој игри смрти заподенутој између два табора. И наравно, он се појављује као жртва. Све је то оцењено као “црно”, та прича је ушла у категорију “црног таласа”, заједно са филмовима Жилника, Павловића, Макавејева, донекле Пурише Ђорђевића. Мени чини част што сам ушао у ту екипу, што сам заједно с колегама који су највећа имена југословенског филма, до сада недостигнута, и што сам окренуо једну страницу у историји југословенског филма која је почела критички да посматра целокупну стварност.

* Аутори “црног таласа” били су спремни на “последице” својих филмова. Има ли данас такве храбрости?

- Више нема не само ауторске храбрости, него ни личне - видимо сви у каквом друштву живимо. Саша Петровић је, рецимо, морао да напусти Београд, Макавејев је такође остао без филмова, а онда је и сам почео да лута по Европи, Жика Павловић се снашао - са Оскаром Давичом урадио је ТВ серију по његовом роману “Песма”, и продужио да ради. Али није се мењао, остао је у критичком кључу какав је увек имао. Ја нисам имао директне атаке, осим неколико врло малициозних осврта на оно што радим, почев од Милутина Чолића, критичара “Политике”, па све до Вука Драшковића, који је у то време био велики непријатељ “црног таласа” и свега што се догађа “с оне стране” партизанске револуције, коју ће касније почети најватреније да заступа, и чији ће апологет постати. То, међутим, није утицало на мене, али сам био врло несрећан јер нисам могао да завршим замишљену трилогију. Трећи филм ми није дозвољен, да сам га снимио, више не би требало да се бавим филмом.

* Вреди ли бавити се филмом ако аутор бар једном не постане светска вест?

- Победа на ТВ фестивалу у Риму за серију “Вук Караџић” је мој највећи интернационални успех, и заиста не вреди бавити се овим послом ако у једном тренутку не пробијете све баријере, и ако не избијете дотле да цео свет реагује на то. То је ипак потребно урадити кад-тад. Наравно, неким ауторима се то деси после њих, али је добро за живота урадити тако нешто. С друге стране, мој највећи успех је то што сам уопште могућност имао да се бавим филмом.