Опет је време за Тихог и Прлета

ДА “Отписани” нису отписани уверава нас све око нас: учестале репризе на ТВ екранима, њихова музичка тема на мобилним телефонима у превозу, надимци и реплике који су одавно у употреби, а у плану је и постављање на сцену истоименог мјузикла!

- Серија, настала седамдесетих година прошлог века, апсолутно кореспондира с тим временом. Јунаци су углавном момци с београдског асфалта и с њима је, први пут код нас, акценат стављен на урбану герилу - објашњава редитељ Даријан Михајловић, који планира да познати наслов постави на сцену. - То је и разлог њихове популарности. Са “Отписанима” се код нас појавио први талас прича с градским шмеком, па је то један од разлога због чега желим да радим представу. Реч је о времену које је остало иза нас, у коме су јунаци промовисали неке готово нестале вредности: борбу за своју улицу и град, односно локалну борбу за глобалне вредности.

Михајловић верује да се данашња веза са “Отписанима” сачувала преко музике из серије, али пре свега београдског духа:

- До тада су се борци углавном приказивали као неука сиротиња, док се овде појавио неки интелектуални, млади свет с јасном идејом о борби за слободу. Била је то ствар њиховог избора. У “Отписанима” сусрећемо се и са питањем другарства, солидарности, свега што се неговало као неупитна вредност. Јунаци ове приче нису дизали офанзиве, њихове судбине су тек овлаш историјски утемељене... “Отписани” су, заправо, најављивали време које тек долази. У ширем смислу, серија је отворила ондашњу Југославију према свету више него друге које, иако стваране с том наменом, биле су мање модерне од “Отписаних”. Не заборавимо да се емитовала седмдесетих, у време хипи покрета и Вудстока. И да уместо совјетских корачница, целокупну серију прати џез музика! Зато желим да направим не само омаж “Отписаним”, већ и времену у којем су настали.

Редитељ подсећа да су седамдесете биле године које су нам уливале највише наде, веровало се да просперитет тек долази. У продукцијском смислу, најављивале су нешто што ће се остварити тек с “Грлом у јагоде”, као причом о младим људима и њиховом генарацијском ставу према свом времену...

Мјузикл “Отписани” требало би да буде завршен до почетка наредне сезоне, у продукцији Белефа и Смедеревског летњег фестивала. Музички сарадник је Војкан Борисављевић, док позоришну адаптацију ради Александар Јанковић.

У међуврмену, Даријан Михајловић враћа се на стару позоришну адресу - Берлин. Стару, јер је овде већ остварио значајне успехе, а његов “Тартиф” проглашен је за један од најуспешнијих културних догађаја током лета у граду.

- Моја сарадања с Берлином почела је прошле јесени, у позоришту за одрасле “Мерхенхуте” које изводи Гримове бајке. Поставио сам две: “Девојку без руку” и “Седам гавранова”. Иначе, у оригиналу бајке браће Грим зову се “кућне” и “бајке за децу”. Ове прве могу бити сурове и страшне, без катарзе и, заиста, нису за децу.

До ангажмана нашег редитеља дошло је на позив уметничког директора куће, Мауриција Фареа, који је пратио Михајловићев рад још од трупе “Торпедо”. Потом је уследио ангажман на Молијеровом “Тартифу” у “Амфитеатру - Берлин”, са садам стотина гледалаца. Представа се играла из вечери у вече пред препуном салом (у дуплој подели), пуна три месеца. Откуд таква популарност ове представе?

- Немци “Тартифа” знају по Мурнау, чувеном филмском редитељу. Иначе, Молијера не играју често јер се његов стих, “александринац”, тешко преводи на немачки. Осим тога, ово је комад о религијском лицемерју, а Немци нису неки верници...Можда су и најмање религиозни у целој Европи. Морао сам да нађем нешто друго, а то је веза између тајкуна и политичара. Нисам мењао текст, али сам инсистирао на чињеници да је религија инструмент и полуга моћи. Оно што је тема дела (двоструки морал) код мене је постало средство, односно циљ: остварење моћи.

Немачки медији пренели су да је Михајловићева верзија “одлична комбинација високе културе и пучког позоришта”, а сам редитељ успех представе објашњава речима:

- “Тартиф” је остао комедија. Костими су у Молијеровом времену, а на сцени весела, разиграна игра. Публици се веома допао такав Молијер.

У КУЋИ БАЈКИ

ПРЕ двадесет дана наш редитељ је премијерно извео нашу бајку “У цара Тројана козје уши” и четири Гримове (“Ивица и Марица”, “Црвенкапа”, “Вук и седам јарића” и “Зец и јеж”). И овог пута у “Мерхенхуте” кући бајки...

- Наша је прошла најбоље! Све остале наслове Немци знају већ напамет. У позориште долазе да виде какав ће ко угао да пронађе у познатој причи. О Тројану нису знали ништа. Успут смо их подсетили да су управо браћа Грим упознала Вука са Гетеом, који је за “Хасанагиницу” рекао да је равна “Песми над песмама”, као и да је за прво издање наших бајки на немачком предговор написао Вилхелм Грим... Иначе, берлинске бајке су на трагу постдрамског позоришта: у храбрим и зачудним адаптацијама прилично су далеко од свог аутентичног садржаја - сиже се исприча у четири реченице, а онда публику занима копча са модерним временом. Немачки гледалац то очекује. Тражи везу са савременим добом, психологизацију ликова, а шок сматра добром провокацијом