Треба излечити страх од слова

“КЊИГА је чудо! С њом другујући, стигнеш где желиш, а седиш у кући. С књигом у руци, ако ме питаш, сав свет унакрст лако проскиташ. Ал` треба једно: треба да читаш!” - поручује песник Драгомир Ђукић. Јесу ли му наша деца поверовала, да ли су друговала са књигом довољно да би “стигла” и до ових стихова, те да ли су уопште жељна “скитања” ове врсте - питања су на која можемо чути најразличитије одговоре, од тога да смо “најненачитанији” народ макар на свом континенту, до тога да деца у Србији у ствари читају, само не “праву” литературу.

- Свакако не читају толико да би овакви текстови били сувишни - изричит је писац Урош Петровић. - Има пуно деце која се друже са књигом, али морамо причати о овоме и радити на промоцији читања код деце у свакој прилици. Не због нас, него због њих.

Овај аутор изузетно читаних књига намењених “деци свих генерација, од 7 до 87”, сматра да је “највећа авантура која може да се догоди - она која се догоди у мозгу”.

- Дете које не чита у раном детињству, у нижим разредима основне школе, неће имати богат речник. Дете које нема богат речник, неће моћи да обавља многа занимљива и лепа занимања у животу - упозорава Петровић.

Имају ли наша деца збиља “страх од слова” уз који израстају у припаднике “најнеписменијег народа у Европи” или је овде реч о сензационализму, а деца ипак читају, само не оно што би “одрасли” желели - упитали смо и песника Љубивоја Ршумовића.

- Деца вероватно имају отпор према одраслима, она старија деца, коју зовете омладином - сматра Ршум. - Да смо најнеписменија нација у Европи, нажалост јесмо! Али, то за наше власнике власти није никаква сензација, то им погодује. Што неписменији народ, то неписмени посланици лакше опстају у Скупштини и у медијима. Што неписменији народ, то му је лакше увалити простаклуке, попут “фарми” и “ријалити” програма. Неписмен народ не чита, него мора да пита, а кад пита онда мора да верује у одговоре које добија од “одговорних”.

- Мало старија деца се сналазе сама, бирају по неком свом, често помодном, афинитету - каже Ршумовић. - Али, боље је и тако него никако. Врло је важно да родитељи имају књиге у рукама и у кући, макар они и не читали! Да деца расту међу књигама.

Поред тих “књига у рукама и кући”, да ли је могуће урадити још нешто, и шта се ради са циљем популаризације читања међу децом и младима - питање је на које Ршум одговара:

- Могуће је, али потребан је новац. Међутим, тај новац иде на “подмазивање” гласачке машине, а не на описмењавање народа, које почиње увек од описмењавања деце. Појединци, у које и себе сврставам, покушавају о свом трошку, али чак и мали приватни трошак је много тежи од великог државног “трошка” који иде у приватне џепове. Чак сам и “Буквар дечјих права” штампао о свом трошку, мада је држава била обавезна, по члану 42 Конвенције УН о правима детета, да на тај начин и децу упозна са њиховим правима.

Петровић наглашава да је све што урадимо на пољу ширења читалачке културе веома драгоцено и исплативо, и наводи истражавања која говоре да деца која не читају имају чак за трећину мања постигнућа у школи и у животу. Проблем деце која не читају је препознат као озбиљна претња у Европи где се доста улаже у промоцију читања - рад са најмлађима озбиљне државе сматрају приоритетом.

Тања Лебовић Зечевић из издавачке куће “Прополис букс”, која се обраћа деци свих узраста и свима онима који са децом раде, каже да кључне улоге у приближавању писане речи деци имају сви: и породица и школа и библиотекари и медији и издавачи, сви заједно на истом задатку.

- Ми из “Прополиса” најпрепознатљивији смо по пројекту “читалачких радионица” - каже Тања. - Са већом групом школараца читамо одређено дело, успут мало глумимо, правимо квизове, играмо се пантомиме, разговарамо о прочитаном делу и писцу и ослушкујемо реакције деце. Инсистирамо на њиховој креативности, машти, размишљању и промишљању, те радионице завршавамо њиховим новим измаштаним крајевима.

Деца читају само ако им се књига представи на прави начин, уверена је она. Вољна су да књизи дају шансу, али и олако одустају ако су им очекивања изневерена. То што се плаше обимности није ништа ново.

- Свако читање је нова авантура, и као што у животу имате људе који воле неизвесност и оне који бирају познатост и сигурност, тако је и са читањем: понекад су настојања узалудна, јунак не жели да пође у авантуру, што не значи да треба престати са покушавањем - објашњава Лебовић Зечевић. - Када имате навику да одлазите у библиотеку, књижару, на сајам, да књигу носите увек у торби, ви у њој имате и пријатеља и прибежиште и уточиште и сабеседника и утеху и потпору и заштиту од нежељених узурпатора вашег времена.

БЕЗ ПАНИКЕ

Упитан да ли верује да је будућност књиге неизвесна, и да ли ће она морати да “сарађује” са другим, новим медијима, Ршумовић каже:

- Ти нови медији већ сарађују са књигама, као крпељи хватају се за теме и све лепе могућности које књиге вековима нуде, па се онда прикрпељишу за дечју пажњу, и тако опстају. Деца ће и сама схватити да је та агресија електронике досадна, и вратиће се књизи. Схватиће да морају људи да господаре својим слободним временом, а не електроника. Компјутери, таблети, мобтели, биће слуге људима, добре слуге добрим господарима! Не треба паничити. Књига, као феномен и велика тајна, ипак, постоји две и по хиљаде година!